Српска књижевност заслужује да имаједан нормалнији, несекташки књижевни лист, после свега, зар не?

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

недеља, 20. децембар 2015.

Сточари под врхом Бељанице 7 (Суводолци)

Letnji resavski karavan - Beljanica 2015

 Објављено је 08.08.2015.

6. juna 2015. vožen je letnji resavski karavan džipovima po planini Beljanici, biseru resavskog kraja. Mogli smo da vidimo potpuno nezagađenu i netaknutu prirodu koja slobodno buja, neometena ljudskom aktivnošću. Ka krajnjem cilju, vrhu planine Beljanice (1339m) svratili smo do pastirske kolibe gde smo od jedne bake kupili ovčji sir, dalje nastavili ka ponornici Rečke i Ivkovom ponoru. Po dolasku na vrh Beljanice najpre smo uživali u pogledu a zatim spremili ručak za sve učesnike karavana. Tu smo napravili veću pauzu gde smo odmarali i uživali u zvukovima i lepoti prirode. Nakon odmora odštetali smo do vidikovca gde se nestvaran pogled pruža na Južni Kučaj i kanjon Resave. Kako je sve to izgledalo možete pogledati u ovom video snimku. Za više informacija posetite www.etnomilanovic.com

субота, 19. децембар 2015.

“Достојевски никоме ништа није дужан. Скините ту срамну таблу”



ПРИЧА, једна од безбројних које тек тако изроне из беспућа интернета и очарају лепотом, хуманошћу или просто шармом, гласи овако: У немачком граду Висбадену, постоји једна коцкарница, у коју је некад залазио Фјодор Михајлович Достојевски. Ако је веровати кафанским причама, у дотичној коцкарници велики руски писац остао је дужан и то - невероватних 240.000 евра (како су ажурно у важећу европску конвертовали већ неку валуту од пре века и по). - У том локалу стајала је табла: “У овој коцкарници, Ф.М. Достојевски остао је дужан толико и толико...”. Све до пре неколико година, када се поменутом казину јавио бивши губернатор Чукотског аутономног округа и власник Челсија, Роман Аркадијевич Абрамович. Овај руски милијардер платио је цео износ дуга.
Достојевски никоме ништа није дужан. Скините ту срамну таблу”, наводно је том приликом рекао Абрамович - ово је порталу “Бука” пре неког времена испричао глумац Бане Трифуновић, коме је тамо исприповедано као “жива истина”

уторак, 1. децембар 2015.

Погледајте шта и кога Србија онемогућује!



ЖИВИМО, ми факултетски дипломци и с најбољим оценама, у родном Горњем Милановцу као у "Страдији" писца Радоја Домановића. Уосталом, све сатирично у српској књижевности и те како је, нажалост, истоветно у стварности, нашој садашњости. Баш као да је пресликано у овдашњи живот нас младих, нарочито у наше шансе за запослење, икакву егзистенцију која би нам пружила о(п)станак у завичају, а не мучни бег из њега ко зна куда - суморно прича несуђени професор српског језика и књижевности Стефан Аврамовић (28).
Наш саговорник, у пустој нади да ће му нека средња или основна школа поверити катедру, вредно се, на предлог својих бивших професора, упустио у стицање доктората на Филолошком факултету Београдског универзитета. Претходно, на том училишту завршио је мастер студије са чистом десетком, а основне са просеком 8,91. Након тих успеха, од новембра 2011. тражи запослење. Узалуд...
- Уредно, документовано, благовремено сам се јављао на сваки расписани конкурс за професора српског језика у свим школама овог краја, градским и сеоским, онда и у атару Чачка. Међутим, примани су кандидати са далеко нижим просеком оцена од мог, мањим степеном образовања и дугим временом студирања. У неким школама, кандидати су већ унапред били предодређени за тај посао, "побеђивали" и пре конкурса који је често био само формално замазивање очију пред законом и другим конкурентима.

Примани су, мимо реда и прописа, синови и кћери политичких тата и мама, рођачка, комшијска деца... Класични непотизам, ништа друго! Да буде још горе: директори школа, политичке личности, имају дискреционо право да одлуче који кандидати ће бити примљени, да и тако изиграју предности бољих - наставља овај докторанд, показујући дипломе, али и хрпу папира, све одбијенице из школа у којима је узалудно конкурисао.

ПРЕПОРУЧЕНО > Филмови са преводом