.jpg)
ЖИВИМО, ми факултетски дипломци и с најбољим оценама, у родном Горњем Милановцу као у "Страдији" писца Радоја Домановића. Уосталом, све сатирично у српској књижевности и те како је, нажалост, истоветно у стварности, нашој садашњости. Баш као да је пресликано у овдашњи живот нас младих, нарочито у наше шансе за запослење, икакву егзистенцију која би нам пружила о(п)станак у завичају, а не мучни бег из њега ко зна куда - суморно прича несуђени професор српског језика и књижевности Стефан Аврамовић (28).
Наш саговорник, у пустој нади да ће му нека средња или основна школа поверити катедру, вредно се, на предлог својих бивших професора, упустио у стицање доктората на Филолошком факултету Београдског универзитета. Претходно, на том училишту завршио је мастер студије са чистом десетком, а основне са просеком 8,91. Након тих успеха, од новембра 2011. тражи запослење. Узалуд...
- Уредно, документовано, благовремено сам се јављао на сваки расписани конкурс за професора српског језика у свим школама овог краја, градским и сеоским, онда и у атару Чачка. Међутим, примани су кандидати са далеко нижим просеком оцена од мог, мањим степеном образовања и дугим временом студирања. У неким школама, кандидати су већ унапред били предодређени за тај посао, "побеђивали" и пре конкурса који је често био само формално замазивање очију пред законом и другим конкурентима.
Примани су, мимо реда и прописа, синови и кћери политичких тата и мама, рођачка, комшијска деца... Класични непотизам, ништа друго! Да буде још горе: директори школа, политичке личности, имају дискреционо право да одлуче који кандидати ће бити примљени, да и тако изиграју предности бољих - наставља овај докторанд, показујући дипломе, али и хрпу папира, све одбијенице из школа у којима је узалудно конкурисао.
