НОВИ МЕТОД У РИБОЛОВУ, АПОКАЛИПСА / Белатукадруз (010)

НОВИ МЕТОД У РИБОЛОВУ, АПОКАЛИПСА 

                           Из мојих Бележница.  

- Где је Аца, течо? чујем кроз одшкринут прозор моје собе мишин глас.
- У ливади Преко Пека, чува краве...
-  А Бата?
- Ено га у соби. Спава или чита. Иди па види...
 Као свежи и мирисни мајски ваздух, засићен цветом багрема, Миша је у свом осмеху донео привлачну неодређеност и безбрижност на првом прагу младићсле зрелости, пуну бескрајне воље за кретањем и доживљавањем. Одушевио се на мој предлог да скупља клетве и псовке уобичајене у Мишљеновцу и као ветар одјурио кући да прибележи оне примере који су му свежи у сећању.

     *
  Благо јулско сунце после тмурних облака, неочекиваног захлађења, кише. Седимо на плоту, као мачори: Миша, Аца и ја, и један плави дечак из комшилука што се безбрижно смеје и зацењује од смеха, кад Аца прави неке ружне гримасе знајући да ми се допада непомућени необуздани детњи смех. Испред нас је наше породично двориште са баштом, виноградомцветним лејама и стаблима јабука. Јабуке су слатке и помало киселе, а већ је зарудело и прво грожђе.
   Миша је сипао у неко лонче неколико капи бензина и то запалио упаљачем са озбиљним изразом на лицу, као да врши какав озбиљни хемијски експеримент.. Бензин је плануо,мали нежноплави пламичак, а затим се угасио.
  - Изнашли смо нови метод за лов риба у забарцима који су пуни змија, жаба, шкољки трња и дубоког муља - рече Миша. - Купимо 3-4 литра бензина, проспемо то у неки мањи забарак где добро знамо да има доста риба и запалимо. Ем што уживамо у лепом призору пожара, ем сва риба поцрка због недостатка кисеоника или је пламен тако поплаши и ошамути, па их тако похватамо.
   - Е, момци, ви се играте апокалипсе, рата! Пазите, Онај одозго пажљиво гледа...
   Моја браћа прсну у смех...

      =   извор:  (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац

У Виминацијуму крај термоелектране Костолац откривене ранохришћанска светиња и ризница...

ЕКСКЛУЗИВНОПокојнике зазиђивали са златом.& Борис СУБАШИЋ | 28. јул 2016. 21:15 | Коментара: 3. / У Виминацијуму крај термоелектране Костолац откривене ранохришћанска светиња и ризница. Хришћани и многобошци живели и сахрањивани једни крај других

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Светски конгрес археолога у Виминацијуму, 2018.године
• 
  ВЛАДАР У ЕГЗИЛУ: Стефан Немања се преселио из сефа у сутерен

• Наталија основала прву штампарију у слободној Бугарској
• Стипендију Тесли нису дали, али плакету јесу
• Бајка о композитору Стевану Христићу

РИМСКИ "град мртвих" са досад невиђеним налазима који ће променити историју ширења хришћанства у Европи откривен је пре неколико дана у залеђу термоелектране у Костолцу, на простору градског гробља античког Виминацијума. Археолози интензивно истражују овај простор, јер ће на њему бити изграђен трећи блок електричне централе.- До открића Виминацијума сматрало се да је немогуће наћи већу некрополу од оне у Интерциси, данашњој Дунаујвароши, са 5.000 гробова - каже проф. др Миомир Кораћ, директор Археолошког института у Београду и руководилац Археолошког пројекта Виминацијум. - Зато је светска сензација било откриће "града мртвих" са 14.000 гробова, током подизања прве термоелектране у Костолцу. Сад очекујемо да отворимо још 10.000 гробница, што чини Виминацијум јединственим у свету.

Огромна некропола престонице провинције Горње Мезије користила се од 1. до 6. века, а покојници су сахрањивани у шест нивоа, што говори о бројности становништва. Археолози истичу да није само број гробница спектакуларан. Ових дана они су открили дубоко под земљом ранохришћанску меморију, уједно гробницу и храм, а у њој малу ризницу изузетно ретких златника. Грађевина је имала крстообразну основу са улазом на јужној страни, где се степеницима спуштало дубоко у централну просторију меморије, док су у крацима крста направљена по три локулуса, гробна места.

- Златници су из 5. века, а овде су чувани у већим количинама - каже проф. др Кораћ. - То је време хунских упада, и вероватно је власник, када су нападачи наишли, у журби зграбио толику гомилу златника да није ни обратио пажњу на седам који су остали у скривници. Меморија нам је поставила и једну необичну загонетку. Покојници у њој били су замалтерисани, као да је неко желео да их задржи у гробу, што није забележено нигде у свету. Покојници не излазе из гробова, зар не? Овде је очигледно изузетно место сусрета претхришћанских култова и хришћанске вере.

Новоткривена некропола Виминацијума баца ново светло на развој, ширење и обичаје раног хришћанства.

- Сад имамо потврду о томе да су хришћани и многобошци живели и сахрањивали се једни крај других, што указује на то да у почетку уопше није било анимозитета међу њима - каже проф. др Кораћ. - Ми смо 40 година тражили централну базилику или, данашњим речима речено, гробљанску цркву. После открића ове меморије, питамо се да ли је реч о погрешном концепту. Изгледа да су у време раног хришћанства овакве гробнице биле и храмови. Светост храму даје угледан покојник и поставља се питање ко је ту сахрањен.

Меморија се користила од 3. до 5. века у континуитету, односно од времена кад је донет указ о толеранцији хришћанства до доба кад оно постаје једина римска државна религија. Луксузан изглед и начин одржавања објекта указују на то да би овде могло бити место где су сахрањивани виминацијумски епископи.

Једна од гробница у којој су посмртни остаци зазидани цементом

Виминацијум, велика раскрсница, од почетка је био на главном путу ширења хришћанства "религије градова". Он лежи на библијском апостолском путу Светог Андреја и ученика Светог Павла. Меморија указује на то да су, чак и кад су постојале ране цркве, неки хришћани наставили да одржавају обреде и гозбе љубави у подземљу, као у катакомбама.

- Меморија се налазила потпуно испод земље и силазак у њу је симболизовао улазак у загробни свет, што подсећа на паганске мистерије, али налази несумњиво указују да су овде сахрањени хришћани - каже археолог др Немања Мрђић. - Ово је веома луксузан објекат који је могао да сагради само неко врло богат. Током два века употребе меморија је доживела и велику реконструкцију, кад су фреске из доба раног хришћанства окречене. То значи да она задржава значај, иако се и само хришћанство мења.

У најезди Хуна у 5. веку, Виминацијум је опљачан и спаљен, а због неодбрањивог положаја у равници, он се више никада не обнавља на истом месту. Потпуно нови град гради цар Јустинијан, а остатке старе метрополе покривају земља и растиње.

- Крај меморије открили смо и средњовековну угарску некрополу из 8. и 9. века, што показује да је она и тада сматрана светим местом - каже др Саша Реџић. - С обзиром на то да је Виминацијум опустео, није јасно како је сачувана успомена на ово свето место, које се, уз то, налазило и под земљом.

СВЕТСКИ КОНГРЕС АРХЕОЛОГА 2018.

У Виминацијуму ће 2018. бити одржан светски конгрес археолога који ће окупити 1.200 најзначајнијих археолога - најавио је јуче министар трговине Расим Љајић, и истакао да до тада треба урадити још много тога како би ово археолошко налазиште, које годишње посети око 80.000 људи, било приказано у најбољем светлу.

Љајић је јуче изјавио и да су потребна већа улагања у бање у Србији, али и боља понуда туристичких садржаја како би долазио што већи број страних туриста, којих је сада свега 18 одсто.

Покојнике зазиђивали са златом

Из спаваће собе у музеј

Из спаваће собе у музеј / М. А. К. | 10. јул 2016. 07:08 | Рембрантови портрети брачног пара Мартена Солманса и Опјен Копит пред публиком амстердамског Рајксмузеума. Ротшилд продао држави слике за 160 милиона евра

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Пронађена изгубљена Рембрантова слика
• 
  Страх од Стаљина продао ремек-дело!

• Холандија и Француска заједно купују два Рембранта
• Рембрант више нема тајни
• Дигитализована колекција Рембрантових графика

ПОРТРЕТИ Мартена Солманса и његове жене Опјен Копит, у природној величини, које је поводом њиховог венчања 1634. године, урадио велики Рембрант ван Рајн, први пут су јавно изложени прошлог викенда у амстердамском Рајксмузеуму, откако су крајем 19. века прешли у власништво породице Ротшилд. Прошле године француска и холандска влада удружили су средства, свака по 80 милиона евра и ова дела откупили за своје националне музеје од Ерика де Ротшилда.

Слике, које је само прошле суботе и недеље видело 26.000 људи, Ротшилд је држао у спаваћој соби, сваки са једне стране кревета. Бивши власник је дошао у Амстердам да се, пре него што публика похрли да види ова дела, први пут после продаје сусретне портрете које је деценијама виђао у својим приватним одајама, пред спавање.

- Код куће су деловали као да су део тог окружења, а у музеју су некако званичнији - пренео је "Њујорк тајмс" изјаву Ерика де Ротшилда, који је портрете наследио од оца Алена, заједно са братом Робертом. На продају су се одлучили због враћања пореских дугова Робертовог сина.

- Нисам желео да задржим своју, а да се братова прода, јер је гледано са становишта историје уметности, једино смислено да ови портрети остану у пару - објаснио је Ерик Ротшилд.

Ерику, у чијем су се стану налазила оба платна, припао је портрет Опјен Копит, док је Роберт наследио њеног мужа Мартена Солманса. После очеве смрти могли су да изаберу коме ће који припасти, а Ерику се, како каже, увек више допадао женски портрет, јер је сматрао да је холандски мајстор направио њену дубљу психолошку студију. Браћа де Ротшилд, како је рекао Ерик, не поседују више ниједно Рембрантово платно:

- Деда их је имао неколико, али нама су припала само ова два - додао је.

Портрети ће у Рајксмузеуму бити до октобра, а потом ће бити изложени и у Лувру. Француска и холандска влада су приликом куповине ова два Рембрантова дела договорила да се наизменично излажу у обе ове институције.

СВЕ ОСИМ ИМПРЕСИОНИСТА

КАО и његови богати преци, и Ерик де Ротшилд је колекционар уметничких дела. Његову лични збирку чине углавном радови поп арта, енглеске сликарске школе, али је, тврди, куповао слике и других уметничких праваца. Како је рекао, све осим импресиониста, који га никада нису импресионирали

Из спаваће собе у музеј

САНДАЛЕ / Бела Тукадруз

Велика магаза, седиште Документационог центра "Заветина", Мишљеновац  (2014)

Беле, пластичне, у старој - старој нахтказни.

Уз само две магнетофонске врпце (а где су остале,
јер је ту било још двадесетак, ко их  је здипио

Минулих година?).

Нечастиви?

Женске, наравно.

Кад су ми телефонирали,

Никад то нећу заборавити,

Улетео сам у први такси

И  рекао возачу да вози

До зграде у којој смо становали тада

(Средином осамдесетих минулог века)

Брзо смо стигли, пружио сам  таксисти новчаницу

И полетео иза зграде

И крај локве крви на бетону

Био је само пар сандала

И страва, мајко моја.

Слично осећање

Ме обузело

20.јуна ове године

Негде после шест предвече пред олују

На Првој хируршкој

Док сам држао у руци

Руку моје друге животне сапутнице

Осећајући како  је губим за сва времена.

Данас пада њен рођендан,

А кроз пет или десет година,

Кад будем држао  неки рам са сликама

Или док пијем кафу из шоље

Коју је Ш.  купила,

Спомињаће се чешће

„судбина, проклета“,

Не рођендан, не срећа

И  лепи дани, ни путовања

Јужном Србијом уздуж и попреко,

Само ћутање, грозно и неизрециво,

Као и ове сандале моје прве жене,

Које је у нахтказну склонила и чувала

Моја покојна мајка.

Као трули пањеви стоји заборав.

Удаљен сам од тог пара сандала

Скоро тридесет година!

Обе моје жене

Спојило је нешто тако различито а страшно.

Неописива стварност и  замореност.Болест.

Сви ми пружају руку и сви се смеше,

Мртве колеге у сновима,

Али не и преци и   потомци,

Чак не више ни она кафкијанска несрећа

Непрекидног започињања...

Чистећи прашину и паучину

По собама у којима нико не живи

Од мајчине смрти (четрнаест година скоро!)

Правим гомилу  коју ћу однети иза куће

Где палимо боклук, пластику и ситне

Ствари које су надживеле своје сопственике,

И запалити све то што се накупило,

Гледајући како пламен преображава

Материју у пепео.

Надајући се да ће исти пламен преображења

Временом  преобразити и моје биће...

    7. Јул  2016. У  Мишљеновцу (Звижд)

Истргнуто: Навијач

из разговора са карикатуристом Душаном Петричићем:

Ako, kako kažete, narod ima pravo da se ljuti zbog poteza političara, imaju li onda političari pravo da se, kao što to viđamo, ljute na narod, ili bar njegov deo?
Vučićevo nerviranje nije nerviranje političara, nego navijača. On je po profesiji navijač i njemu je mesto na stadionu. Nikad se nije izdigao iznad te pozicije. Njegov politički pristup je navijački i to uspešno prenosi na naciju. Narod se u masi odnosi prema političkim partijama kao prema fudbalskim klubovima, pa se tako i opredeljuje - ne zanima me to što moj tim loše igra, ali ja ga volim..
Mislite li da on ne može da se ponaša na drugačiji način ili shvata da se građani, kako kažete, navijački opredeljuju, pa se i on prilagođava njima?
On, naravno, podilazi, ali neke granice jednostavno ne može da preskoči. Ogroman skok je napravio kada je iz navijačkog kostima ušao u proevropski i stavio kravatu. On uživa u tome misleći da zaista liči na evropskog političara. A ako ga malo čačnete, odmah podivlja i istog trenutka postane navijač. Čudi me da ozbiljan svet to ne vidi, jer je jasno da iz takve politike ništa ozbiljno ne može da izađe.
Predsednica Skupštine Maja Gojković izjavila je da Vučića “niko ne može da iznervira”.
To što njegovi podržavači pričaju je, takođe, smejurija. Oni kao deca koja nemaju više od šest godina svima drugima u politici zameraju upravo ono što oni rade.  Misle da ako za nekoga glasno izgovore: ”Lopovi, lažovi, hohštapleri”, da to je i tačno. Čovek sam iz nekih drugih vremena, vaspitavan sam da je lagati i krasti užasno ružna stvar. Sada vidim da je lagati najnormalnija stvar i pritom vrlo isplativa. 
Kažete da morate dobro da se iznervirate da biste nacrtali karikaturu. Kako to činite? Prateći medije? 
Čitam pristojnije novine, “Politiku”, “Danas”, “Vreme”, “NIN”. Tabloide ne dodirujem, gadljiv sam na njih, kao i na televiziju.  
Zar za nerviranje televizija nije efikasnija od štampe?
Televizija me nervira toliko da bih rado razbio televizor, a pošto ne bih želeo da u agresiji idem predaleko, onda to ni ne pokušavam. Čitam novine jer je to ipak informisanje sa distancom. Tako da se obaveštavam iz druge ruke, tek sutradan pročitam šta je ko izjavio. 

        = извор: Истиномер 

Доба видовитих

Објављено је 28.06.2012.

Филм посвећен Анрију Мишоу, француском песнику, и злехудој судбини
Снимљен је на планини Радан, у селу Ивању, крајем јуна 2012. -  Стихове француског песника казује Бела Тукадруз

На Бељаницу можете да долазите сваког викенда, а да увек откријете нешто ново...

Зашто је Бељаница опчинила и деспота Стефана Лазаревића  /  Б. Субашић | 12. март 2016. 11:22 |  

Девичанска планина изнад Ресаве на чак 2.500 квадратних километара простора. Без бојазни може да се пије вода из бистрих потока. Још постоје недирнуте прашуме па љубитељи природе радо

посећују ову планину

 

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Жагубица: Оптужница против бившег председника општине

• Брука на Бељаници

БЕЉАНИЦА је планина на којој још увек постоје недирнуте прашуме се горостасним дрвећем, где без бојазни може да се пије вода из кристално бистрих потока. Њен врх на 1.339 метара благо се издиже се изнад висоравни, која се према западу нагло завршава вертикалним монументалним белим гребеном над клисуром речице Чемернице.

Ка крашким ливадама прошараним стенама још увек слободно лута крдо стамених вранаца дугих грива, дочекујући планинаре којим је Бељаница једна од омиљених планина. Успон на њу је пролазак кроз капију чудесног света девичанске дивљине који захвата невероватних 2.500 квадратних километара ненасељеног пространства.

Љубитељи природе и планинари зато се сваког викенда у великом броју пењу на врх Бељанице, до кога води више стаза. Најтеже и најизазовније су оне које иду уз беле стене гребена, а управо такву је за успон прошле недеље изабрала експедиција Планинарске секције "Беоелектрана".

- На Бељаницу можете да долазите сваког викенда, а да увек откријете нешто ново. Ова стаза уз стене је краћа и тежа, али живописнија од оне која води кроз шуму - објаснио је водич Миливој Томић.

Иако је пењање уз голи крш под великим нагибом веома напорно, нико од учесника акције није ни помислио да одустане, јер и сам поглед на драматични пејзаж кречњачких зидина, торњева и река од ситног камена које је обликовала ерозија, изазива бујицу адреналина и радозналости. На одмориштима током успона уз зид сиве камене пустоши планинари имају прилику да као с друге планете посматрају зелене клисуре, долине и брегове у дубини.

По доласку на висораван указао се величанствени поглед, који је уз предах на мирисном бакарном тепиху од сувог лишћа био заслужена награда за утемељиваче нове стазе уз гребен Бељанице. Уживање које пружа лутање Бељаницом објашњава зашто је деспот Стефан Лазаревић, љубитељ лова, природе и поезије, одлучио да своју задужбину Манасију подигне баш под њеним обронцима.

ВЕЛИКИ БУК

Дивља лепотица Бељаница привлачи велики број љубитеља лова, природе и активног одмора, јер се налази на само 120 километара од Београда. Посетиоци мање склони авантури обично на одлазе далеко од подножја где се налази чудесни амфитетар који је формирао громогласни Велики бук, највиши водопад у Србији. Крај њега су подигнути веома лепо уређени ресторани и бунгалови.

Зашто је Бељаница опчинила и деспота Стефана Лазаревића