Хелен Сорагхан Двиер (Ирска)

ДАВАТИ И УЗИМАТИ У ВИЈЕТНАМУ

Дала си му своју привлачност

Твоју девојачку виткост

Твој осмех.

Он ти је дао

Вијетнамско-америчко дете.

корице броја

Када су војници отишли

Он вас је оставио тамо

Да је одгајаш сама.

Годинама касније

Он поче да мисли

како не жели да се његова ћерка

Потуца

По сокацима у Сајгону.

Вратио се и одузео ти је

Једини поклон који икада ти је дао -

Само зато што може.

АВГАНИСТАН

Она је послала анђеле

Да заштите га

У Авганистану.

Папирнате анђеле

Са златним ореоли м а

Да чувају га од зла.

Ноћ пре него што је отишао

Онису изабрали име

За њихово дете

Анђелина за девојчицу

Џејми, по његовом оцу,

Ако би им беба била дечак.

Када су јој донели

Вести

Она је само чула речи

Бомба на путу,

И знала да боља половина

Њеног живота је нестала.

Она промрмља

Кроз замућење сузе

Где су били анђели?

Где су били?

Где?

 Превела са ениеског: Наташа Бајић

      _________Листајући књ. часописе. - MONS AUREUS, 37/2012, Смедерево, стр.. 80-81

ЧИТАЧ ТУЂИХ БАЈКИ / Шајтинац

Поглед преко Саве (фотодокументација "Заветина", снимак Шоле, 2011)

Трула си,трула и не видиш  се добро

Само си мрља изнад дечје главе

Промашиће те и ветар,и зрак сунца

И кап кише

А како не стрела дрхтећег родитеља

Ни поља,ни пропланци

Ни путеви ,ни обале

Па чак ни они летњи,прашњави

Што кривудају између цркава и ветрењача

Неће се  оцртавати

Без обзира што је један витак,устрептао,речит и и сав од заноса

А други мали,дебео,ћутљив,здрав и гладан

На местима где се суши славујева крв

С малим закашњењем засијаће

Више не тако свежа роса

ослепиће   себични див

од ружине гранчице

вештица ће направити убојити вретено

а прва која ће из вечерњег шиљатог јата

пасти погођена

биће Валсилиса Прексрасна,водја међу ждраловима

препустите велике послове малим сновима

посветите велике  снове  малим пословима

осветлите разлику,стрпите се у песку

разликујући зрно од зрна

без страсха што се

боси ходајући

умножавате,што вас има и тамо

иза брда и планине па  чак и окуке

где се,зведама наспрам

виде на тлу ватре из детињства

прут из врелог печеног кромпира

добар за одбрану, добар за писаљку

сад је знак за белег који дели

прочитано од непрочитаног

сеје семенке за птице преводиоце

зна како да се бори с презаузетим

гоничима Истине и Судбине,

зна како ће пребродити прописане непомичне

зиднре мурале и тешке сеновите споменике

хитњу око историје,

бесмртно отимање за смрт

хероји не беру цвеће,не спавају ,не прде

сијају  тамо где Самац- чистац

с одећом и обућом

сачекује ходаче и читаче

окованим речима учи их

како су речи прах и ништа

нити немогуће омогућити причом,сликом и ликом

нити слику,причу и лик потрошитина могуће и немогуће

већ разгалити тескобу

различите облаке и балдахине

сламу,рите ,самаст и свилу

изнад постеље у којој се

издашним,пребогатим уздасима и издасима

хвата залет за

светло и јасно у ком сутра увек

неко влада

тако непомерив и непрепрепричљив

нешто никад не одрасте

никад ништа није увек нешто

не сме да ти смета,Каине,

ово читам из исте књиге

ишаране твојим бојицама

испечатиране згњеченим мувама

и још се осећа и штала и кухиња,

и ходник и камион

слушај и  буди пажљив

гледај у помрчину,све ће таваница да ти прикаже

не буни се,не приговарај, Авеље

кола је изветрила а монитор још непорављен

клима прегласно ради  и само сузи низ фасаду

тесна је пиџама и покрувач је клизав

плаше се безбојни зидови свега што покупиш с екрана

сећају се поспаности која те је смиривала

ко да ти скупи крила

ако сте из исте несанице,

из исте књиге

пре сваког сна испраћени истим гласом

како то да нисте из  исте приче

озарењу налик

нечему чега нема

а било би  лепше да га има

без обзира  на све кривице

и сваки подсмех

у Некој сте,негде, при самом крају

заледио вас па окаменио

вечни  о греху

 наук

где су опстали сви принчеви,мудраци

крилати коњи  и пси лавићи

стопе у трку

по влажним љубичицама

трагови до белих лица на окнима,балконима или

крошњи зреле зове

звезде од воћа,дворци од чећера

све оно што вам је само гласно прочитано

а не обећано

и зби се мук

никад одједном

он  леже на једну корицу

покрије се другом

отисне се низ стрми освит

тако,сав невидљив

а видевши све

једном за свагда

спокој ће остати неописив

и неће га чинити

ни благост, ни осмех,ни смиље, ни тепање

залуд  би машта виорила

давна ће се она слова,

цаклећа,мирисна,лептираста

преобразити у  суре жигове

покоњене једним ударцем

баш ко да склони чари ко мушице

Поводом рукописа које никада нисам штампао.../ Бела Тукадруз

И који никада, по свему судећи, неће бити штампани!
_______________________________________________

....
Нећу штампати никада у целини  позамашан рукопис дебеле књижурине - Пропаст ТИТОНИКА, написане током 1992. године, јер  "болује" од обзирности, као и толике друге тобож важне књиге које су се бавиле темом де - титоизације. Тај рукопис и иначе нико не би објавио, онда када је написан, а ни неколико година доцније; није се могао појавити ни као пишчево издање, ни у самиздату; и завршиће, можда, као и његов јунак, на ђубришту историје, где му је изгледа најбоље место. Из тога рукописа ћу  истрзати најпикантније ствари, јер цитирати га у целини не да би било сулудо, већ и прилично себично и садистички и према евентуалном читаоцу и према накнадном приређивачу.

(...)

ЦРВЕНА ВОДЕНИЦА.ВОДЕНИЦА СМРТИ        

            Мољковићев Подсетник.

            Кратка повест Страве

            И мртвог, Вођу је, чувала, цензура, од песника. Чували су га Председници програмских савета, иза којих је стојала невидљива моћ у тами. Председник савета "Књижевне речи"  (Милисав Савић, оснивач  листа) у време када је вођена кампања против  редакције и листа (1984, маја месеца), објашњавајући "како је дошло до неких пропуста" у уређивачкој политици, прихвата, дакле, оцену о озбиљним уређивачким промашајима у "Књижевној речи", значи, у том тренутку не устаје у одбрану ни нападнутих аутора, ни редакције.

            Југославијом је владала - како је песник Данојлић оцртао најпрозрачнији профил Вампира -  ПУНА ПРАЗНИНА :

            Нема га, истопио се као ледник,

            Прешао у маглу и безвремље,

            Председник, врховни заповедник

            Оружаних снага неба и земље,

            Оде, с ветрином која фијуче,

            Не кану, за њим, ни капља воска,

            Нестаде то чудо што ми је јуче,

            Гледало кроз мозак, и иза мозга,

            Тај лажни цар, теорема

            Криво постављена, та Голгота

            Смисла и истине - и кад га нема

            Опет је део мог живота!

            Три последња стиха су  на најдиректнији начин изречена истина о страви постојања, о витализму и ревитализацији вампиризма.

            ЦЕНЗУРА је постојала, мада је била вешто камуфлирана. Сваки лист или часопис, издавачко предузеће, морало је имати Програмски савет, чији су чланови долазили из сфере политике ( књижевне и политичке мафије) . Писци комунисти су били "равноправнији" од писаца некомуниста.

            ЦЕНЗУРА се спроводила преко негативних рецензија, редактора и лектора, чланова Програмског савета.  (" Сваки члан Програмског савета практично је био цензор. Сваки рецензент и уредник могао је такође да спречи штампање", како каже Р. Закић.)

ГОЈКО ЂОГО : " Моја ВУНЕНА ВРЕМЕНА, уствари, никада нису забрањена. Књига је покупљена из књижара и магацина и уништена као средство којим је извршен злочин. Тако су је отели и мени, отет је сваки примерак до ког су могли доћи....

            У тоталитарним режимима, извршиоци су само шрафчићи, најчешће и сами жртве, а календар нема никаквог смисла....

            Иза, судије, који књиге спремају на ломачу, увек неко стоји, судија је пуки главосек. Пресуду доноси власт, световна или црквена, а судија и свештеник су само анђели чувари који извршавају заповести....

            Кажњеници савести су по правилу непоправљиви.

            Затвори и забране принуђавају човека да, бранећи се, расипа време и енергију. То дробљење живота теже је од сваке казне. Понекад је то, чини се, и једина сврха кажњавања. Ја сам пет година изгубио у том вртлогу...

            Неко ће ваљда успети да састави азбучник имена са "црних листа" у послератној српској књижевности, али нико неће моћи да утврди све облике мучења и понижавања које су морали да истрпе ти људи..."

            (Прво издање ВУНЕНИХ ВРЕМЕНА никада нисам успео да видим, иако сам у једном тренутку био на неколико метара од њега.) 

        (.....)

                                                                                                    Бела Тукадруз