ПРИЧА, једна од безбројних које тек тако изроне из беспућа интернета и очарају лепотом, хуманошћу или просто шармом, гласи овако: У немачком граду Висбадену, постоји једна коцкарница, у коју је некад залазио Фјодор Михајлович Достојевски. Ако је веровати кафанским причама, у дотичној коцкарници велики руски писац остао је дужан и то - невероватних 240.000 евра (како су ажурно у важећу европску конвертовали већ неку валуту од пре века и по). - У том локалу стајала је табла: “У овој коцкарници, Ф.М. Достојевски остао је дужан толико и толико...”. Све до пре неколико година, када се поменутом казину јавио бивши губернатор Чукотског аутономног округа и власник Челсија, Роман Аркадијевич Абрамович. Овај руски милијардер платио је цео износ дуга.
Достојевски никоме ништа није дужан. Скините ту срамну таблу”, наводно је том приликом рекао Абрамович - ово је порталу “Бука” пре неког времена испричао глумац Бане Трифуновић, коме је тамо исприповедано као “жива истина”
.
Прича симпатична, упечатљива, подједнако уверљива као и већина оних којима нас интернет немилице обасипа. Међутим, да ли је истинита, или је већ раније испричана те зрела за квалификацију “урбана легенда”? Колико пута, и са којим актерима у “улози” знаменитог руског тајкуна који “дрма” Европом?
Једну, можда превише сличну, испричао је пре скоро четири деценије Миодраг Булатовић на страницама популарне књиге “Људи са четири прста”, где његови јунаци киднапују Чеха из хотелске сауне не би ли их провео по местима у Баден-Бадену “где је сироти Достојевски био и пио”. И остао дужан.
Питон, Колар и Марковић најпре нападају “рецепционисту” угледног хотела, наследника оног коначишта у ком је “Феђа са својом 27 година млађом мадам, Аном Григоријевном”, боравио лета 1867. и “заборавио да регулише рачуне” (“У ствари, наш геније је побегао, али се то ни по какву цену не сме рећи!”, додају Булатовићеви јунаци). “Рецепциониста” их тупо гледа, потом гласно протестује, одбија да прими било какав новац (чак и у гулденима које му нуде као у “Феђино” доба важећу валуту), те на крају зове полицију “која ће најбоље знати где су Тургењев, Толстој, Гончаров и други ваши грофови, којима исто тако није враћено!”.
Намера Булатовићевих јунака била је да заређају по вароши и намире, један по један, све дугове “песника понижених и увређених”, који је био “наше горе лист”, и који је “падао, као што падамо и ми!” (коментар на опаску да је био и падавичар).
- Достојевски, мртав, тражи да се исправи та срамота! На Словенима је да његове дугове регулишу! У овој књизи пише да је Феђа остао дужан вама, Spielbank-у, многима још! Из Баден-Бадена нећемо док се све то не испита и не уреди како треба! - урлају наши јунаци на рецепцији, проклињући и огавну газдарицу, крвопију над чијом је ковачницом “наш Фјодорушка, патећи што је међу вама а не с нама, плакао читавих седам недеља!”.
Булатовићеви (анти)јунаци у ово измиривање рачуна јесу кренули не знајући како да одају почаст Достојевском, али са не претерано словенофилским мотивима, већ са разлозима крајње приземним (но њиховом претходнику коцкару свакако разумљивим). Наиме, из “Фјодорове фотеље” из које су наређивали крупијеима у казину у Бад Хомбургу, згрнули су највише, те сковали и пословицу “Кад изгубиш сваку наду, помоћи ће анђео Достојевски!”. А Мађар чак и одаје да “кад би Феђа знао колико сам им, служећи се његовим триковима и преварама, мазнуо, у гробу би се од среће вечно превртао!”.
Можда би се превртао, богме, и да зна да су не само ондашња, него и данашња наша “господа криминалци”, и те како склона да се “куну” у његов лик (и дело?). Због дугова се, вероватно, не преврће, с њима је живео готово непрекидно. А колико је стварно на ком месту остао дужан, и ко је (све) те његове дугове намирио те пружио материјал за даље разраде приче? Истините или не, у било ком појединачном случају (јер и дугова и коцкарница је било подоста), али свакако атрактивне и пријемчиве. Можда је, ето, Роман Абрамович у младости прочитао баш “Људе са четири прста” и одлучио да “једном кад буде богат и моћан” мисију Булатовићевих јунака приведе крају?