Поводом рукописа које никада нисам штампао.../ Бела Тукадруз

И који никада, по свему судећи, неће бити штампани!
_______________________________________________

....
Нећу штампати никада у целини  позамашан рукопис дебеле књижурине - Пропаст ТИТОНИКА, написане током 1992. године, јер  "болује" од обзирности, као и толике друге тобож важне књиге које су се бавиле темом де - титоизације. Тај рукопис и иначе нико не би објавио, онда када је написан, а ни неколико година доцније; није се могао појавити ни као пишчево издање, ни у самиздату; и завршиће, можда, као и његов јунак, на ђубришту историје, где му је изгледа најбоље место. Из тога рукописа ћу  истрзати најпикантније ствари, јер цитирати га у целини не да би било сулудо, већ и прилично себично и садистички и према евентуалном читаоцу и према накнадном приређивачу.

(...)

ЦРВЕНА ВОДЕНИЦА.ВОДЕНИЦА СМРТИ        

            Мољковићев Подсетник.

            Кратка повест Страве

            И мртвог, Вођу је, чувала, цензура, од песника. Чували су га Председници програмских савета, иза којих је стојала невидљива моћ у тами. Председник савета "Књижевне речи"  (Милисав Савић, оснивач  листа) у време када је вођена кампања против  редакције и листа (1984, маја месеца), објашњавајући "како је дошло до неких пропуста" у уређивачкој политици, прихвата, дакле, оцену о озбиљним уређивачким промашајима у "Књижевној речи", значи, у том тренутку не устаје у одбрану ни нападнутих аутора, ни редакције.

            Југославијом је владала - како је песник Данојлић оцртао најпрозрачнији профил Вампира -  ПУНА ПРАЗНИНА :

            Нема га, истопио се као ледник,

            Прешао у маглу и безвремље,

            Председник, врховни заповедник

            Оружаних снага неба и земље,

            Оде, с ветрином која фијуче,

            Не кану, за њим, ни капља воска,

            Нестаде то чудо што ми је јуче,

            Гледало кроз мозак, и иза мозга,

            Тај лажни цар, теорема

            Криво постављена, та Голгота

            Смисла и истине - и кад га нема

            Опет је део мог живота!

            Три последња стиха су  на најдиректнији начин изречена истина о страви постојања, о витализму и ревитализацији вампиризма.

            ЦЕНЗУРА је постојала, мада је била вешто камуфлирана. Сваки лист или часопис, издавачко предузеће, морало је имати Програмски савет, чији су чланови долазили из сфере политике ( књижевне и политичке мафије) . Писци комунисти су били "равноправнији" од писаца некомуниста.

            ЦЕНЗУРА се спроводила преко негативних рецензија, редактора и лектора, чланова Програмског савета.  (" Сваки члан Програмског савета практично је био цензор. Сваки рецензент и уредник могао је такође да спречи штампање", како каже Р. Закић.)

ГОЈКО ЂОГО : " Моја ВУНЕНА ВРЕМЕНА, уствари, никада нису забрањена. Књига је покупљена из књижара и магацина и уништена као средство којим је извршен злочин. Тако су је отели и мени, отет је сваки примерак до ког су могли доћи....

            У тоталитарним режимима, извршиоци су само шрафчићи, најчешће и сами жртве, а календар нема никаквог смисла....

            Иза, судије, који књиге спремају на ломачу, увек неко стоји, судија је пуки главосек. Пресуду доноси власт, световна или црквена, а судија и свештеник су само анђели чувари који извршавају заповести....

            Кажњеници савести су по правилу непоправљиви.

            Затвори и забране принуђавају човека да, бранећи се, расипа време и енергију. То дробљење живота теже је од сваке казне. Понекад је то, чини се, и једина сврха кажњавања. Ја сам пет година изгубио у том вртлогу...

            Неко ће ваљда успети да састави азбучник имена са "црних листа" у послератној српској књижевности, али нико неће моћи да утврди све облике мучења и понижавања које су морали да истрпе ти људи..."

            (Прво издање ВУНЕНИХ ВРЕМЕНА никада нисам успео да видим, иако сам у једном тренутку био на неколико метара од њега.) 

        (.....)

                                                                                                    Бела Тукадруз