Српска књижевност заслужује да имаједан нормалнији, несекташки књижевни лист, после свега, зар не?

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

среда, 3. јун 2015.

МУЗЕЈ СПЉОШТЕНИХ ФИГУРА (Симеуна Ђака)

предња стр, корица романа
ВОДОРАВНИ СОЛИТЕР НА ТОЧКОВИМА, ПУН СИРОТИЊЕ

Срби као да пишу своју историју на снегу. Напада нови слој и прекрије им повест. Огреје сунце и све се истопи. А наша историја није „чаша воде, кад се проспе да у земљу оде", зар не? Не могу да схватим да су наши преци у праисторији могли целу ведску књижевност да држе у памети: „Махабхарату", Рамајану", веде и веданте, целу „Илијаду" и „Одисеју", преткосовки, косовски и покосовски еп наизуст знали, сви од петогодишњег детета до седога старца, а данашњим Србима као да су свраке попиле мозак -сетно говори србски бард Симеон и жалосно клима главом. Као да смо постали дебили...
Не каже се дебили, него гдебили - трудим се да вратим нашем разговору почетну шаљиву ноту и  ноншаланцију.
Где били - да били - дебили - вештом игром речи Симеон   Ђак   ми   поново   доказује   да   ми   је   дорастао саговорник и да ме чак превазилази у каламбурима.
После Лапова у наш купе улази нови кондуктер. Свима прегледа карте, само Симеону Ђаку не. Баци поглед на њега и оде, баш као што је урадио и онај први прегледач карата из Београда. То ми се учини нелогичним, али сам помислио да Симеон можда стално путује, има неку повластицу и слично. Ипак га запитах за разлог.
- Ја овде станујем.
-У возу?
- А где би другде? Железница ми је дала бланш-карту да могу да се возим нон стоп од Београда до Скопља и назад. И тако у возу ми прође време, читам бачене новине, присећам се својих старих песама, поново их записујем, неко од путника ме послужи парчетом пите или пилетином, цигаретом...
- Шта    то    причаш,   јадниче.    Немаш    стално    место пребивалишта..?
- Немам. Све ми је остало у Сарајеву. И стан и књиге и радно место уредника... Једва сам живу главу извукао.
-Па зар неће ни један пријатељ да те прими на стан?
- Хоће. Звали су ме. Останем десетак дана, ал више не иде.
Сваком госту три дана доста. Срамота ме да будем на туђој грбачи. Онда опет дођем у воз и путујем. То је моја кућа. Сви нормални људи, моји вршњаци, већ имају куће на спратове,
бесна кола, лову, љубавнице, само ја имам – водоравни солитер. Од чистог челика. На точковима. И увек пуну кућу гостију. Углавном сиротиње.
- Је си ли тражио социјалну помоћ од државе? Имаш ли избегличку легитимацију, бесплатну храну у народним кухињама..?
-Узео сам то, али шта да радим у било којој паланци уз јужну пругу после јела? Немам кров над главом. Ни динар у џепу.
Опет    ћутимо.    Погодила    ме    судбина    овог    некада знаменитог и популарног песника, златоустог говорника, коме је једино могао Мика Антић да изађе на вербални мегдан. Воз стаде у Јагодини.
Џагодин Сити - нашалих се.
Палма Де Мајорка - додаде Симеон.
Предложићу да ти се уради скулптура за први србски Музеј воштаних фигура.
-Ја сам ти више за вечност,  а не за музеј воштаних фигура.   Мада,   кад   боље   размислим,   све   нас   Србе  је прегазило време, као камион ону спљоштену кокошку из
вица, па смо сада више за - музеј спљоштених фигура, ако такав постоји.

Опет ћутимо до железничког моста на Великој Морави. (....)
       
       = извор: Мирослав Димитријевић: ТАЈНЕ И ЧУДЕСА ГРАДА ЂЕРЂЕЛИНА - УСУ, Београд, 2014 (7522). - 110 стр.; стр. 48-49 - Нап. ур.: наднаслов је уреднички (Б. Т.)

Нема коментара:

Постави коментар

ПРЕПОРУЧЕНО > Филмови са преводом