МУЗЕЈ СПЉОШТЕНИХ ФИГУРА (Симеуна Ђака)

предња стр, корица романа

ВОДОРАВНИ СОЛИТЕР НА ТОЧКОВИМА, ПУН СИРОТИЊЕ

Срби као да пишу своју историју на снегу. Напада нови слој и прекрије им повест. Огреје сунце и све се истопи. А наша историја није „чаша воде, кад се проспе да у земљу оде", зар не? Не могу да схватим да су наши преци у праисторији могли целу ведску књижевност да држе у памети: „Махабхарату", Рамајану", веде и веданте, целу „Илијаду" и „Одисеју", преткосовки, косовски и покосовски еп наизуст знали, сви од петогодишњег детета до седога старца, а данашњим Србима као да су свраке попиле мозак -сетно говори србски бард Симеон и жалосно клима главом. Као да смо постали дебили...

Не каже се дебили, него гдебили - трудим се да вратим нашем разговору почетну шаљиву ноту и  ноншаланцију.

Где били - да били - дебили - вештом игром речи Симеон   Ђак   ми   поново   доказује   да   ми   је   дорастао саговорник и да ме чак превазилази у каламбурима.

После Лапова у наш купе улази нови кондуктер. Свима прегледа карте, само Симеону Ђаку не. Баци поглед на њега и оде, баш као што је урадио и онај први прегледач карата из Београда. То ми се учини нелогичним, али сам помислио да Симеон можда стално путује, има неку повластицу и слично. Ипак га запитах за разлог.

- Ја овде станујем.
-У возу?

- А где би другде? Железница ми је дала бланш-карту да могу да се возим нон стоп од Београда до Скопља и назад. И тако у возу ми прође време, читам бачене новине, присећам се својих старих песама, поново их записујем, неко од путника ме послужи парчетом пите или пилетином, цигаретом...

- Шта    то    причаш,   јадниче.    Немаш    стално    место пребивалишта..?

- Немам. Све ми је остало у Сарајеву. И стан и књиге и радно место уредника... Једва сам живу главу извукао.

-Па зар неће ни један пријатељ да те прими на стан?

- Хоће. Звали су ме. Останем десетак дана, ал више не иде.
Сваком госту три дана доста. Срамота ме да будем на туђој грбачи. Онда опет дођем у воз и путујем. То је моја кућа. Сви нормални људи, моји вршњаци, већ имају куће на спратове,
бесна кола, лову, љубавнице, само ја имам – водоравни солитер. Од чистог челика. На точковима. И увек пуну кућу гостију. Углавном сиротиње.

- Је си ли тражио социјалну помоћ од државе? Имаш ли избегличку легитимацију, бесплатну храну у народним кухињама..?

-Узео сам то, али шта да радим у било којој паланци уз јужну пругу после јела? Немам кров над главом. Ни динар у џепу.

Опет    ћутимо.    Погодила    ме    судбина    овог    некада знаменитог и популарног песника, златоустог говорника, коме је једино могао Мика Антић да изађе на вербални мегдан. Воз стаде у Јагодини.

Џагодин Сити - нашалих се.

Палма Де Мајорка - додаде Симеон.

Предложићу да ти се уради скулптура за први србски Музеј воштаних фигура.

-Ја сам ти више за вечност,  а не за музеј воштаних фигура.   Мада,   кад   боље   размислим,   све   нас   Србе  је прегазило време, као камион ону спљоштену кокошку из
вица, па смо сада више за - музеј спљоштених фигура, ако такав постоји.

Опет ћутимо до железничког моста на Великој Морави. (....)

       

       = извор: Мирослав Димитријевић: ТАЈНЕ И ЧУДЕСА ГРАДА ЂЕРЂЕЛИНА - УСУ, Београд, 2014 (7522). - 110 стр.; стр. 48-49 - Нап. ур.: наднаслов је уреднички (Б. Т.)