Не може!

Циљ такве иницијативе Приштине је да се потврди косовска „државност” на ширем међународном плану, оценио шеф српске дипломатије у писму упућеном Бан Ки Муну

Иларион Волоколамски, председник Одељења за спољне односе Московске патријаршије, у обиласку срушених српских светиња на Косову (Фото Московска патријаршија)

Министар спољних послова Србије Ивица Дачић писао је генералном секретару Уједињених нација Бан Ки Муну поводом намере Косова да постане чланица Унеска, наводећи у писму да је то за Србију неприхватљиво, јер се Косово не може сматрати државом

МУЗЕЈ СПЉОШТЕНИХ ФИГУРА (Симеуна Ђака)

предња стр, корица романа

ВОДОРАВНИ СОЛИТЕР НА ТОЧКОВИМА, ПУН СИРОТИЊЕ

Срби као да пишу своју историју на снегу. Напада нови слој и прекрије им повест. Огреје сунце и све се истопи. А наша историја није „чаша воде, кад се проспе да у земљу оде", зар не? Не могу да схватим да су наши преци у праисторији могли целу ведску књижевност да држе у памети: „Махабхарату", Рамајану", веде и веданте, целу „Илијаду" и „Одисеју", преткосовки, косовски и покосовски еп наизуст знали, сви од петогодишњег детета до седога старца, а данашњим Србима као да су свраке попиле мозак -сетно говори србски бард Симеон и жалосно клима главом. Као да смо постали дебили...

Не каже се дебили, него гдебили - трудим се да вратим нашем разговору почетну шаљиву ноту и  ноншаланцију.

Где били - да били - дебили - вештом игром речи Симеон   Ђак   ми   поново   доказује   да   ми   је   дорастао саговорник и да ме чак превазилази у каламбурима.

После Лапова у наш купе улази нови кондуктер. Свима прегледа карте, само Симеону Ђаку не. Баци поглед на њега и оде, баш као што је урадио и онај први прегледач карата из Београда. То ми се учини нелогичним, али сам помислио да Симеон можда стално путује, има неку повластицу и слично. Ипак га запитах за разлог.

- Ја овде станујем.
-У возу?

- А где би другде? Железница ми је дала бланш-карту да могу да се возим нон стоп од Београда до Скопља и назад. И тако у возу ми прође време, читам бачене новине, присећам се својих старих песама, поново их записујем, неко од путника ме послужи парчетом пите или пилетином, цигаретом...

- Шта    то    причаш,   јадниче.    Немаш    стално    место пребивалишта..?

- Немам. Све ми је остало у Сарајеву. И стан и књиге и радно место уредника... Једва сам живу главу извукао.

-Па зар неће ни један пријатељ да те прими на стан?

- Хоће. Звали су ме. Останем десетак дана, ал више не иде.
Сваком госту три дана доста. Срамота ме да будем на туђој грбачи. Онда опет дођем у воз и путујем. То је моја кућа. Сви нормални људи, моји вршњаци, већ имају куће на спратове,
бесна кола, лову, љубавнице, само ја имам – водоравни солитер. Од чистог челика. На точковима. И увек пуну кућу гостију. Углавном сиротиње.

- Је си ли тражио социјалну помоћ од државе? Имаш ли избегличку легитимацију, бесплатну храну у народним кухињама..?

-Узео сам то, али шта да радим у било којој паланци уз јужну пругу после јела? Немам кров над главом. Ни динар у џепу.

Опет    ћутимо.    Погодила    ме    судбина    овог    некада знаменитог и популарног песника, златоустог говорника, коме је једино могао Мика Антић да изађе на вербални мегдан. Воз стаде у Јагодини.

Џагодин Сити - нашалих се.

Палма Де Мајорка - додаде Симеон.

Предложићу да ти се уради скулптура за први србски Музеј воштаних фигура.

-Ја сам ти више за вечност,  а не за музеј воштаних фигура.   Мада,   кад   боље   размислим,   све   нас   Србе  је прегазило време, као камион ону спљоштену кокошку из
вица, па смо сада више за - музеј спљоштених фигура, ако такав постоји.

Опет ћутимо до железничког моста на Великој Морави. (....)

       

       = извор: Мирослав Димитријевић: ТАЈНЕ И ЧУДЕСА ГРАДА ЂЕРЂЕЛИНА - УСУ, Београд, 2014 (7522). - 110 стр.; стр. 48-49 - Нап. ур.: наднаслов је уреднички (Б. Т.)

ПЕТ ПЕСАМА / Милица Краљ

ОМЧИЦА МРАКА

На узглављу ластавице две

                                Сљубљених крила

То рука бела везла

                                То рука бела снила

То невестинско

                                Сунчано платно

Од кога Призрен сја

                                То кујунџије

Модре перунике сафира

                                За наушнице

Прстење и гривне

                                То срмене нити

То свиткање златно

                                То сребрна пређа

Сплетена за живот цео

                                То цветови црвеног мака

Жалпољем од беле свиле

                                То сплела омчица мрака

Црни најгушћи вео

Слике са Путовања: детаљ, манастир Св. Прохор Пчињски, новембар 2014. Из Албума Мојих пратиља С.С..

СИНЏИРАЦ

Срмајли мараме седефни обоци

од бисерја мрежа

Ђузе јемерлије мисирско повесмо

                                                златна равнотежа

Роман Кисјов, Пламен Панчев

УЧЕСНИЦИ МЕЂУНАРОДНОГ СУСРЕТА ПИСАЦА НА ПРОМОЦИЈИ ''ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА'' 2013.

________

Роман Кисјов, Бугарска

ПАСТИР

                                (Орфејеве речи

                Свом ученику Ариону)

Сваки песник

извео је на пашу

своје стадо речи

Јеси ли пастир, песниче?

О, сети се времена

док си био немушт

док си умирао

од глади и жеђи

Слова животворног

Сети се

како су те тада

речи извеле на

небеске пашњаке

и твоја је душа први пут

окусила вечну храну

и пила живу воду

предвечног Слова

Сети се и памти:

Не припадају Речи теби

већ ти припадаш Речима

Твој пастир је Слово!

                Превео са бугарског Ристо Василевски

Пламен Панчев, Бугарска

ЂУРЂЕВДАН

Познаћете га по горућем тепиху лала.

По привлачном погледу жена.

По дивљем мирису у ваздуху.

Сви верују да је Бог са славујима

сишао на земљу.

Само јагњад блеји осуђена

чекајући ниску црвених ђердана.

                Превела са бугарског Наташа Бајић

 == извор: 

 ЗБОРНИК

ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА

2014

АРКА МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА / Душан Стојковић

            (Миодраг Павловић, Несразмере старе и нове, Арка, Смедерево, Ид, Скоје, 2010)

            Годинама већ Миодраг Павловић је неспорни класик српске поезије. Било је то пропраћено неколиким изборима из његова песништва. Први се појавио већ 1963. године – 87 песама (издање „Нолита“). Следили су га: Велика Скитија и друге песме (Српска књижевна задруга, 1972; избор је сачинио Љубомир Симовић), Поезија I и II (у оквиру Изабраних дела Миодрага Павловића, „Вук Караџић“, 1981), Одбрана нашег града (Смедеревска песничка јесен и Наш глас, Смедерево, 1989), Поезија (Просвета, 1986; Богдан А. Поповић), Изабране песме (Завод за уџбенике и наставна средства, 1996; Богдан А. Поповић), Изабране и нове песме (Просвета, 1996), Посвећење песме (Просвета, Ниш, 1996; Злата Коцић), Србија до краја века (Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије и СКЗ, 1996) и поетски тротомник у оквиру Сабраних дела М. Павловића (Просвета, 1999 – 2000): Искон, Извор и Исход. *

            Пред нама је класик из чијег се дела могу, и морају, правити различити – и тематски – , сведени и разгранати, избори е да би се приказала сва разуђеност његова лирска певања која је одавно задобила несумњиве епске димензије. У Миодрагу Павловићу имамо оваплоћење песника који је, њиховом оствареном симбиозом, пребрисао све разлике које би се могле приписивати лирици, епици и драми. Универзалног песника. Волео бих да је зналачки, сведен и промишљен, избор који је сачинио Ристо Василевски у књизи о којој пишемо (изабране песме је превео и на македонски језик, те у једној књизи, у оквиру већ знамените библиотеке Српски венац, имамо заправо двојезични изборник, две књиге) тек почетак серије тематских антологија из Павловићева опуса. И не само због огромног броја песничких књига и покушајa да се опесми (све)историја људског битисања, посебно на балканским просторима, али не само на њима, Павловић је редак песник који такву могућност нуди.

            У последње време смедеревска „Арка“ је постала ексклузивни издавач Павловићевих збирки (једино су Рајске изреке 2007. године штампане у Заводу за издавање уџбеника): Живот у јарузи (2006), Живот у јарузи – Ктиторов сан (2007), Питао сам светлост (2009) и – коначно, као круна – овај изборник Несразмере старе и нове (2010).

Temštica kao mali Kolorado

MALI KOLORADO Crvena zemlja i crvene stene kanjona Temštice neobično podsećaju na one u Velikom kanjonu reke Kolorado u SAD Kanjon reke Temštice Temštica je retko lepa reka koja se s visova Stare planine spušta u Nišavu blizu sela Temska, pa se na pojedinim mapama pojavljuje i pod tim imenom. Zanimšivo je da se deo njenih voda prečicom spušta u Nišavu kod Pirota, tako da je to reka s dva ušća. Ali pođimo od izvora. Jedna od sastavnica Temske, Toplodolska reka, izvire ispod Midžora, najvišeg vrha Stare planine. Sneg se na ovom, 2.170 metara visokom vrhu beli tokom vežeg dela godine, što Toplodolskoj reci omogućava relativno ujednačen dotok vode. Potoci koji je stvaraju imaju veliki pad pa su mnogobrojni vodopadi visoki preko pedeset metara. Poneki se svode na tanak mlaz vode, ali Čungušski, Piski i Jelenski skok su veoma atraktivni, s dosta vode koje obilaze samo pastiri i retki planinari. Rimska postajaSelo Topli Dol koje leži na ovoj reci nekad je bilo važna stanica na čuvenom Via militaris, u kojoj su se rimske legije odmarale. Kasnije su tuda prolazile i druge vojske i trgovci, pa je postalo centar stočarstva. U njemu je, donedavno, radila radionica u kojoj se pravio čuveni kačkavalj. Danas u ovom selu žive uglavnom starci, ali postoje realni nagoveštaji za razvoj seoskog turizma, što bi u ovaj slikovit kraj vratilo i mlađe ljude. Jedna od pritoka Temštice, Visočica, izvire na bugarskom delu Stare planine i teče udolinom koja se naziva Visok. Pridružuje joj se nekoliko rečica od kojih je Dojkinačka reka najveža a najatraktivnija Rosomačka, koja kod istoimenog sela pravi zanimšive kaskade – Rosomačke lonce. Zanimljivo je da su izvori Dojkinačke reke udašeni samo nekoliko kilometara od izvora Toplodolske reke, ali da njihovo rastojanje u vodenom toku iznosi skoro sto kilometara. Samo na izvornom delu reka preliva crvenkasto kamenje karakteristično za ovaj kraj, a potom protiče kroz klisuru tipičnu za kras. Selo Dojkinci kroz koje protiče nekad se nalazilo nešto nizvodnije, ali ga je meštanin po imenu Dojkin preselio na današnju lokaciju. Samo su crkva i groblje ostali na starom mestu. Stanovnici se bave zemljoradnjom i stočarstvom, a selo je poznato po radionici u kojoj se kačkavalj pravi na tradicionalni način. U neposrednoj blizini sela se nalazi desetak starih vodenica. Karaula u kojoj je donedavno boravila vojska pretvorena je u planinarski dom. U domu je moguće prenoćiti, a dobra je polazna tačka za obilazak najlepših delova Stare planine kao što su Arbinje, Tri čuke pa i Midžor. Vodopad Prskalo Ćelavi IsusSelo Brlog je sledeće naselje pored kojeg protiče Dojkinačka reka. Podjednako je arhaično kao Dojkinci samo što se crkva nalazi u selu. Inače, najznačajnija crkva u Visokom je Bogorodičin hram u manastiru Visočka Ržana koji se nalazi na uzvišenju iznad Vrela, omiljenog izletište Piroćanaca. Pored brojnih vikendica, tu je i hotel koji trenutno ne radi zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa i, preko puta njega, novi turistički objekat u završnoj fazi izgradnje. Očekuje se da Vrelo uskoro postane vrlo posećena turistička destinacija. Od manastira do sela Visočka Ržana reka protiče kroz slikovitu klisuru i pri tom ima veliki pad. Kod Visočke Ržane, Dojkinačka reka se pridružuje Visočici. U tom predelu je i selo Rsovci, podjednako je slikovito zbog arhitekture, prostrane kotline u kojoj leži i nebrojenih pežina na liticama desne obale Visočice. U jednoj od njih se nalazi i crkva posvećena svetom Petru i Pavlu. Zanimljivost ove crkve jeste lik Isusa koga je slikar naslikao bez kose. Na obodu sela, pored puta za Vidlič, nalazi se manastir s crkvom posvećenom svetom Iliji. Najlepši deo toka Visočice jeste klisura Vladikine ploče. Do nje nije nimalo lako stići jer je skoro neprohodna u periodu kad su vode visoke. Manastir Temska Na izlasku iz klisure, reka se širi i uliva u Zavojsko jezero za koje se može reći i da je prirodno i veštačko. Naime, svojevremeno se deo obale urušio i pregradio reku. Brana nastala delovanjem prirode ojačana je i stvoreno je Zavojsko jezero. Prvi su ga otkrili ribolovci, a onda su im se pridružili i ostali ljubitelji prirode. Aparat za žuto Od brane Zavojskog jezera, Visočica ima znatno manji tok. Svojevremeno je postojao plan da se zbog toga deo vode Toplodolske reke prevede u Zavojsko jezero. Srećom, od toga se odustalo pa je Temštica, koja nastaje od Toplodolske reke i Visočice kod Mrtvačkog mosta, opstala. Na mestu sastava nalaze se spomen-obeležje iz Drugog svetskog rata, česma i jedna vikendica. Po pričanju meštana, okolne pećine su veoma zanimljive, a za njihov obilazak preporučuju detektor metala, odnosno aparat za žuto, kako ga ovde zovu. Imam utisak da bi svako ko se ovde pojavi sa njim bio dočekan kao kralj. Odavde, Mali Kolorado, kako se zove kanjon kroz koji Temštica protiče, postaje sve impresivniji. Kod odmarališta EPS Temac reka pravi duplu krivinu. Na uzvišenju koje je okruženo vodom sa tri strane nalaze se ostaci grada i manastira Temac. Visoko iznad uzdiže se crvena stena na kojoj nedostaje jedino kojot pa da se odmah shvati odakle naziv Mali Kolorado. Odmaralište Temac je omišeno izletište i mesto za odmor radnika EPS-a. Zatvorenog je tipa, ali nije nemoguže dobiti konak. U njemu sam proveo dve noći, jeo pirotsku jagnjetinu i zalivao je ovdašnjim kominjakom koji je daleko od nekog sortnog vina ali, kad je rashlađen u reci, odlično ide uz vruću jagnjetinu. Nešto pre manastira Temska reka napušta kanjon i razliva se po širokoj kotlini. Manastir na njenoj obali s crkvom posveženom sv. Đorđu podignut je u 16. veku veku, a vredne monahinje ga besprekorno održavaju pa nije ni čudno što se u svako doba zatekne pokoja grupa vernika ili turista. Naredna "stanica” na putu do ušća jeste selo Temska, poznato po kamenorescima. Selo leži na putu Pirot – Knjaževac. Sačuvano je dosta starih kuća, ali one polako nestaju pred novim zdanjima. I kamenorezački zanat je dosta modernizovan mada možne testere za sečenje kamena i daše pokreže voda. Precizno izražavanjeStaru planinu, Visok, Vidlič i pomenute rečne tokove najlakše je posetiti iz Pirota. Autobusi do Dojkinaca, Rsovca i planinarskog doma na Vidliču saobraćaju svakodnevno. Do Gostuše, odnosno Zavojskog jezera, saobraćaju jednom nedeljno, ali u pripremi je novi red vožnje pa je najbolje prethodno se raspitati na autobuskoj stanici u Pirotu, a o smeštaju u Turističkoj organizaciji na telefon 010-320-838. Piroćance bije glas da su cicije. Proveo sam puno vremena u tom kraju i otkrio da oni jesu štedljivi, ali cicije sigurno nisu. Pirotski ribolovci su nas ugostili bolje nego bilo ko u Srbiji. Uz dobro pripremljenu ribu i takozvane peglane kobasice pričali smo o svemu i svačemu pa i o prednostima pirotskog dijalekta. Kad Vukovi sledbenici kažu da su pričali sa Draganom nije baš sasvim jasno da li je reč o ženi ili muškarcu. Piroćanci su tu precizni – oni kažu Pričao sam sa Draganu ili sa Dragana. tekst preuzet iz časopisa POLITIKA MAGAZIN Sreda, 02. 08. 2006.|16:24 | Izvor: Politika