 |
| Дуд Светог Саве у Пећкој Патријаршији |
ЈЕДАН ПОЗНИ ПУТОПИС О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
(Октобар 2009. године)
Прави одговор науке на вишедеценијску (вештачки и споља изазивану) косовску кризу, која је кулминирала бомбардовањем СР Југославије (тј. Србије, 1999. године), десио се октобра месеца у Косовској Митровици у виду првог (надамо се и традиционалног) Међународног научног скупа под насловом „Косово и Метохија у цивилизацијским токовима“, одржаног 8. и 9. октобра 2009, у организацији Филозофског факултета Универзитета у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, десет година након немилих догађаја. Овај извештај, чији је циљ да обавести стручну и просветну јавност о садржају овог дводневног заседања, неминовно ће имати и ширу димензију, због свакако многих ванредних околности који су пратили овај скуп, односно место у коме се он одржавао, али и личну димензију која је неминовна, као утисак личног увида стања „на терену“, у тренутку када је прошло више од годину дана од самопроглашења независности ове јужне српске покрајине од стране албанске већине на Косову (а мањине у Србији).
Најпре, са стручног становишта, реч је о једном од најамбициозније остварених научних конгреса, са чијег завршног пленарног заседања (где су се чули подједанко руски, француски и други европски језици) је изнета оцена да је то највећи научни скуп икада остварен на територији Косова и Метохије. Да се изразимо језиком статистике, на њему је узело учешћа 320 научника, из седаманест земаља Европе, а на самом конгресу своја излагања је усмено презентовало преко 150 научника из земље и света. Колико је Косово и Метохија било инспиративно и завештавајуће сведочи и податак да се рад конгреса одвијао у чак седам секција које су паралелно радиле: Лингвистике и филологије, Историје, Историје уметности, Књижевности, Педагогије и андрагогије, Филозофије, Социолошко-правна секција, а унутар сваке секције, радови су разматрани кроз три сесије, у оба дана рада конгреса, што сведочи о максимално испуњеном временском простору у подношењу реферата. Након сваке сесије организоване су дискусије, које су биле повремено веома плодне, полемичке и крајње упутне. Треба напоменути, да је кроз изванредну и високопрофесионалну организацију овог конгреса, сваког учесника приликом доласка чекао штампани програм са именима и насловима реферата свих учесника по секцијама, са подацима о институцијама где су запослени као и и-мејл адресама, као и штампани зборник резимеа (све то у укусној лап-топ торби коју је добио свако од учесника, заједно са идентификационом картицом и логом скупа), чиме се овај конгрес уписао у летопис једног од најбоље организованих научних скупова у Србији у последњим деценијама.
Такође, приликом церемоније свечаног отварања, након уводне речи декана Филозофског факултета, проф. Др Дагог Маликовића, и ректора Универзитета, др Здравка Витошевића, као и обраћања Епископа рашко-призренског, господина Артемија, посебно упечатљиво деловала је беседа песника Рајка Петрова Нога (у којој је, на срећу, апострофиран, један од највећих научника кога је дало Косово и Метохија, проф. Др Новица Петковић), као и уводно излагање академика Михаила Марковића, под насловом „Косово и европска цивилизација“. Но, посебну димензију овој церемонији дали су говори два инострана члана САНУ, проф. Др Светлане Толстој, из Института за славистику у Москви, као и проф. Др Габријеле Шуберт, из Института „Фридрих Шилер“ у Јени, оба говора изговорена на српском језику.
И сам летимичан поглед на учеснике скупа сведочи не само о његовом интернационализму, већ и о лепези најразличитијих заступљених струка. На радост свих, а посебно домаћина, присуство руских научника је било доминијаруће: они су наступили у готово свим секцијама, у импозатном броју од 27 учесника, са титулама од доцента до академика. Такође, сем делегације руских научника, скуп су увеличали припадници земаља Италије, Француске, Велике Британије, САД, Канаде, Белорусије, Украјине, Аустрије, Пољске, Бугарске, Румуније, Македоније, Црне Горе, Републике Српске, Хрватске, Словеније и др. Такође, у скуп су се укључили научници свих профила: правници, социолози, историчари уметности (из Републичког завода за заштиту споменика), историчари, филолози и лингвисти, богослови, филозофи, историчари књижевности, фолклористи, етномузиколози, архивисти, стручњаци за дипломатију и безбедност, бивши министри (чак четири их је узело учешће на овом скупу), као и амбасадори, што говори да Косово и Метохија није само наш проблем, већ су се на његовом несрећном примеру активирала и укрстила копља светске интелектуалне елите, али и жеља да се овај неуралгичан простор светске кризе научно, објективно оцени и понуде нека решења за дужи период.
С обзиром на бројност и паралелан рад секција, које је било немогуће све пратити, задржаћемо се само на раду наше матичне, секције за књижевност, која је окупила такође нека од најзначајнијих имена из ове области у нашој науци (дописни члан САНУ проф. Др Нада Милошевић-Ђорђевић, проф. Др Душан Иванић, проф. Др Томислав Јовановић, проф. Др Јован Делић, др Миодраг Матицки, др Весна Матовић, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, проф. Др Светлана Томин, проф. Др Валентина Питулић, др Милан Радуловић, др Јован Љуштановић и др.), као и са славистичких катедри у свету (др Габријела Шуберт из Немачке, др Иван Чарота из Белорусије, др Барбара Ломађистро из Барија у Италији и др.). Круг књижевно-историјских интересовања везаних за Косово и Метохију кроз ове реферате кретао се од изузетне заступљености радова из срењовековне српске књижевности настале на тлу Космета, преко ништа мање бројних, са различитих аспеката насталих, радова из области усмене књижевности, до путописа страних и домаћих аутора о Косову и Метохији у распону од 16. до 19. века (од Бенедикта Курипешића, путописа Мис Ирби и Мјур Макензи, до драгоцене етнографске књиге Бранислава Нушића „Косово“), као и радова о писцима пониклим на тлу Косова и Метохије (превасходно највише пажње је привукао књижевни рад Григорија Божовића, потом Зарије Поповића). Посебан рефлекс Косова, косовске легенде и косовског мита, пратили су радови из области новије књижевности, уобличујући кроз назначајније представнике (реферати о стваралаштву од Јована Стерије Поповића, Милана Ракића и модерниста, до Зорана Мишића, Васка Попе и Љубомира Симовића, уз још неке млађе ствараоце), сасвим особен култ и фон српске књижевности уопште. Посматрајући Косово као инспирацију савремене поезије и прозе, али и савремене ствараоце са Косова и Метохије, чини се да је неправедно изостављен за ову прилику, један од највећих живих писаца савремене српске књижевности са овог простора, Данило Николић, чији је опус завредео такође једно књижевно-критичко вредновање. Но, ови ситнији пропусти више су део књижевне ситуације код нас, него пропуст овог скупа. Најзад, све изречено и написано на овом конгресу, биће ускоро доступно свим заинтересованим читаоцима у обимним зборницима радова, који ће, нема сумње, брзо угледати светло дана, с обзиром на перфектну организацију самог скупа. На скупу су употребљена најсавремена технолошка достигнућа у презентацијама које су пратиле основне текстове реферата (из палеографије, етногмузикологије на пример, кроз запажену мултимедијалну презентацију Мире Закић и тему „Лазаричке песме из Сиринићке жупе“ – теренско истраживање, као и других сродних дисциплина). На крају су свим учесницима подељени и званични сертификати о учешћу на конгресу, чиме је такође овај скуп добио ранг сличних скупова светског нивоа. Тема научног скупа „Косово у цивилизацијским токовима“, дата на три језика (руском, енглеском и српском) у пуној мери оправдала је свој назив.
***
Овај извештај би на овој констатацији могао и да се заврши. Међутим, овај скуп, али и овај текст, изгубио би битну димезију када се не би споменуо и његов трећи, неформалан, мада у пуном смислу радни дан, који је и заокружио овај конгрес у нешто, што га чини несвакидашњим. Наиме, трећег дана боравка у гостољубивој Косовској Митровици, сви учесници скупа упутили су се у обилазак три највећа манастира на Космету: Пећеке Патријаршије, Високих Дечана и Грачанице. Чињеница да у ове наше манастире не можете више отићи када пожелите, додатно је дао тежину овој екскурзији као прилици која се не пропушта. У поново сјајној организацији домаћина, у три аутобуса и уз пратњу полиције, прешло се из Северне (српске) у Јужну (албанску) Митровицу, и уз изузетно водичко умеће колегинице и домаћина, др Валентине Питулић, као на филму пратиле су се слике савременог Косова, које су се слегале са личним утисцима. Довољно је било, например, видети разрушено српско градско гробље у Јужном (албанском) делу Митровице, за разлику од сачуваног албанског гробља у Северном (српском), па би ту за интелектуалца престајало свако даље разматрање о цивилизацијским могућностима Косова и Метохије, са „независношћу“ албанске популације, купљеном у белом свету, који иначе прокламује флоскуле о мултиетничком и демократском друштву на овом простору. Ово је смењивао чаробан пејзаж Дренице, сада етнички чисто албанске области, која није случајно била једна од најзначајнијих жупа средњовековне српске државе. Поразан утисак оставила је и варош Пећ, чији је старински фон (балкански тип турских и српских кућа) потпуно нестао, и коју су преплавиле прегломазне, огромне приватне албанске куће са по три спрата, често и спојене међу собом („два-три брата“), са празним локалима и робом избаченом на тротоаре, без икакве инфраструктуре (што ће се понављати као слика кроз цело Косово и Метохију). Пред Пећком патријаршијом дочекали су нас војници КФОР-а из Украјине, који су нас примили у њене тврде зидине опасане бодљикавог жицом. Предали смо личне карте (попут пасоша на било којој граници где траже визе), а кад је списак установљен, изашли смо из аутобуса и пешке се упутили у ову српску светињу. Врт Пећке патријаршије као да не зна за време, мада је време наше посете било ограничено на један сат. Све је у врту беспрекорно чисто и недирнуто, као да туда нису прошли векови, и као да ту још увек не владају смутна времена, можда тежа него икад. Беспрекорно покошена трава, бокори цвећа дуж озиданог корита Бистрице која протиче кроз врт, дуд Светог Саве, љубазне калуђерице које овде опстојавају у спокоју и мимо (историјског) времена и (политичког) тренутка. Дозвољено је сликање фресака, купују се рукотворине из манастира и пале свеће. Посебно дирљиво делују гологлави Украјинци који такође пале свеће. Потом су љубазне калуђерице све учеснике скупа позвале на мало послужење – ракију и кафу. Помаже их рођена Пећанка са кћерком која студира у Београду и овде повремено дође да помогне манастиру. Манастирски врт можда читаву деценију није видео толики број посетилаца, адекватан његовом значају и слави. Даљи пут, уз пратњу Украјинаца и џипа КФОРА је за Високе Дечане. Пролази се место Дечани, сада чисто албанско и полако прилази капијама задужбине Стефана Дечанског. Овде нас напуштају Украјинци, а дочекују Италијани. У обе јединице КФОРа има и девојака. Виђење Дечана (потписница ових редова, након пуних 25 година) изгледало је као виђење једног споменика заиста светског реномеа. Тај утисак су делили и остали чланови скупа. Фантастичан склоп природе (висови Проклетија, зеленило шума), и дела људских руку (камена фасада цркве и кубета, са каменом пластиком на улазима, као и прозорима, ремек-делом фра Вите из Котора), као и унутрашњост стубова са каменим капителима, те раскошним фреско композицијама (око хиљаду сцена и око десет хиљада фигура), чине овај споменик заиста српским репрезентом уметности у светским размерама. Дечане видети, то је тек сазнање шта имамо и шта ни по коју цену не смемо да дамо или предамо. Такође беспрекорна унутрашњост комплекса манастира, са огромним бором и прастаром чесмом, уређени конаци и сувенирница. Братија манастира Дечани (њих има око тридесет - више него икад!) уприличила је гостима изузетан дочек, за памћење. Сем што су отворене мошти краља Стефана Дечанског за поклоњење, у манастирској трпезарији је за сто педесет гостију приређен ручак, који није за описивање, већ за сликање. На трпези су се (после молитве) нашли уз чашицу ракије и чашу манастирског вина, укусна чорба, неколико врста сира које сами монаси праве, маслине, похована пастрмка из Бистрице, посни пасуљ, више врста салата и погаче, такође дело руку ових монаха, као и колачи! Ничег сувишног, а све тако благородно и по мери, укусно постављено и нечујно одношено кад је испражњено. Учесници скупа одужили су се гостољубивим калуђерима тако што су покуповали готово све залихе њиховог на далеко чувеног манастирског (Дечанског) вина стилски дизајнираних флаша, али уз то, купујући и изузетне икона украшене дуборезом, које такође раде ови монаси у својој радионици. Уз све, ту је био и најновији водич о манастиру (2008), урађен по светским стандардима и у врхунском дизајну, на неколико главних страних језика, који је такође (на руском језику) распродат. Можда је ово, интелигентно учи братија манастира Високи Дечани, тајна и начин како да се културом и цивилизацијом победи бахатост и силеџијство водеће политике у свету, потуче примитивизам и сировост оних који мисле да се све може новцем купити, па и део туђе државе? Мислим да би права битка за Косово и Метохију почела управо овде – довођењем сваког месеца веће групе страних и домаћих туриста, свакако наше студентске популације из Србије – који би се, директно, без посредништва штампе и слика, упознали лично и на лицу места са свом лепотом и величином сопственог народа и прошлости, док би странцима управо оваква посета отворила очи и истину о свему што се на Косову и Метохији догађало у последњих сто педесет година. Високи Дечани су светски споменик и да нису под заштитом УНЕСКА – то треба увек имати на уму – и доводити туристе што чешће у њега, као што се обилазе египатске пирамиде или грчки Акропољ. Била је то лепа слика које Дечани скоро нису имали – стотине људи размилело се по његовом манастирском комплексу, налазећи одмора под бором код прастаре чесме, у трему испод конака, у зидинама храма, поред конака. Италијански КФОР је свестан какву светињу чува, и сами се са посетиоцима размилевши по манастиру и срдачно ћаскајући са многима.
Пут до Грачанице, сам по себи био је занимљив – као путања којом смо обишли заправо укруг скоро цело Косово. С обзиром да се ка Приштини убрзано гради пут са шест трака (вероватна ургентна потреба НАТО-а да се споји са својом базом у Бондстилу, али и без тога, неминовно је, у Косово се слива огромна сума новца, донација и гастарбајтерска, са свих страна, нарочито у последњој деценији), јако дуго се путовало по разрованој другој саобраћајној траци. Колоне аутомобила идући нам у сусрет (углавном половни аутомобили, нове косовске таблице) створиле су такозвани „блиски сусрет“ са наша три аутобуса и било је занимљиво пратити реакције – од неверице, и срицања слова написаних на аутобусу (Зубин Поток, Колашин превоз), до загледања путника, као што смо и ми њих гледали, но без икаквих провокација. Ипак, нисмо били део њиховог миљеа, на који су навикли (уплакани изганиници који обилазе своја огњишта и гробља), а испред нас је са ротирајућим светлима ишла и косовска полиција. Слика Косова – у данашњем смислу, како га хоће Запад – слика је убрзане градње, невероватно великих кућа, са више спратова (но, без високих ограда-зидова око куће, како је било типично до пре двадесетак година, чак и без доминирајућих облика ислама, барем смо ми видели тек понеку нову џамију), са огромним, сјајним бензинским пумпама које блистају у ноћи, где нема претерано много аутомобила, са два-три супермаркета по западноевропском узору у коме нема много купаца. Више је кинеске робе избачене на улице и стиче се утисак да се тешко живи, и да је просечан Албанац у истом положају као и док је био „поробљен“ прво у Југославији, па у Србији. Видела су се свега два-три трактора и на њима сељаци са кечетом, кроз запажање бољих стручњака од нас, да је земља на Косову, иначе веома плодна, сада углавном необрађена. Такође, нигде нема ни индустрије, Трепча зврји сабласно празно, тек грђевински предузимачи цветају. У том смислу пролазак кроз Приштину, већ у мркли мрак, био је посебно занимљив. У даљини се блистао споменик – реплика Кипу Слободе у Њујорку, као и нов хотел, како нам рекоше, Хашима Тачија. Пролазак кроз чисто српска села која су остала у близини Приштине, деловала су нестварно. За разлику од свега дотад виђеног, карактерисале су их куће изграђене већином средином шездесетих, дакле, скромне и приземне, са једном кафаницом, на којој је смело, ћирилицом, писало „Јастреб“ и једним аутоматом за пуњење бензина. Аутомобили су са српским таблицама и углавном регистровани у суседним градовима (Ниш, Лесковац, Врање), што значи да су ови људи, читаве породице, овде само привремено. Посебну симболику имао је пролазак поред осветљеног и такође окруженог бодљикавом жицом, Споменика Косовским јунацима, на Газиместану, који сада чувају припадници француског КФОРа. Грачаница, насеље и црква, чврсто су збијени, као и све српске енклаве на Косову. Живо је на улицама, продаје се српска штампа, српски производи у самопослугама, тв-антене окренуте ка Србији, ради Комерцијална банка, кафићи, циркулишу аутомобили са српским таблицама. Тим више, улазак у манастир Грачаницу је као у друго време. Без осветљења (струје у српским енклавама ионако недостаје), само уз светлост свећа, присуствовали смо вечерњој служби. Поју калуђерице у мешовитом саставу са игуманом. Уз лелујање свећа делују готово нестварно, као живи пар који дочекује своје госте, на фрескама краљ Милутин, на десној и краљица Симонида („са ископаним очима“) на левој страни припрате. Попут претходних светиња, и овде је парк лепо уређен са сувенирницом и штампаним апелом о обнови манастира Бањске (такође, задужбни краља Милутина), која је у току. Ово је, отприлике, и био крај овог јединственог итинерера по Косову и Метохији, у суботу 9. октобра, лета Господњег 2009.. Пошто је цео пут пратила и камера локалне телевизије, овај путопис имаће свакако и своју визуелну и документованију обраду.
Треба, међутим, још нешто рећи о граду домаћину, Косовској Митровици. Изузетна организација научног скупа, подразумевала је и фантастичну организацију у самом граду, у ванредним околностима. Живот у Северном делу Митровице свакодневно изгледа као у било ком другом граду Србије: саобраћајна гужва, отворене радње прехрамбене робе (српске) и текстила (кинеске), кафићи пунији увече него ујутро, српска штампа и пароле подршке (Русија је са нама, Подржи Србију, Ово је Србија). Тешко се живи, то је јасно на први поглед – мношто избеглица, руинираних стамбених зграда из шездесетих и седамдесетих које се никако не поправљају јер се „чека нешто“, односно стваран статус овог града (мада су неки изгубили стрпљење и на равним крововима зграда надградили комфорне стамбене објекте), необнављана инфраструктура, попуцали асфалт, аутомобили без регистрација који крстаре градом. На балконима избачен шпорет смедеревац због честог нестанка струје, а петолитарске флаше воде су сјајна замена за туш. Као иронија, над градом доминира, на оближњем брду, споменик Богдана Богдановића братству и јединству у НОБ-у. Но, оно што је велики број гостију из земље и иностранства дочекало у овом граду било је заиста импресионирајуће: нови Студентски центар, са четири стотине комфорних соба-гарсоњера у којима су сада, уместо привремено исељених студената, одсели гости Међународног конгреса, боравиће уз овај, у још неким новим и бољестојећим хотелима („Бели двор“, „Звечан“, „Сунце“. У једном од њих, новоотвореном хотелу „Звечан“, у сали за две стотине званица, одржаће се и свечана, завршна вечера учесника, уз богат фолклорни програм, као врхунац гостопримства и организације домаћина ове манифестације). Студентски центар, са домом и трпезаријом, где су се хранили и учесници конгреса, услуживани муњевитом брзином (тако да је свака секција у својој сатници била на време послужена), као и велелепан спортски терен поред, са култивисаним простором у околини, јесте најбољеи потез који је Влада Србије за сада учинила у овом граду, а он сведочи и како би се град даље развијао да је јаснији његов статус. За разлику од њега, сам Филозофски факултет, домаћин, у чијим су се просторијама у десет учионица и амфитеатру читали реферати, јесте једна дугачка монтажна зграда у којој се већ деценију обавља целокупна настава (док су други факултету добили просторије у здању старе Гимназије). Када су нам љубазне библиотекарске рекле да почетком 2000. године нису имале ни једну књигу, онда врло пристојан фонд којим данас располажу говори о томе, којим путем треба да се креће одлучнија помоћ не само Филозофском факултету у Косовској Митровици од стране пребукираних установа и издавача у Београду, већ и усмеренија и активнија помоћ у материјалном и сваком другом облику и осталим високошколским установама Косовске Митровице.
За крај, као један поздрав и растанак са овим градом који нам је прирастао за срце (имале смо привилегију да поглед кроз прозор наше собе пада тачно на брдо и зидине средњовековног града Звечана), отишли смо и до моста који раздваја град на српски и албански део и попили кафу у култном кафићу Dolce vita. Љубазан момак нам је за успомену дао и визит карте и фотографисао нас, али то већ долази у домен актуелне политике, мада и личног става. Напуштајући Косовску Митровицу, немате утисак да сте негде отишли из своје земље, већ имате утисак да сте стално у Србији. Само је наглашеније то угрожено „српство“, са мноштвом деце и избеглица (потписница ових редова, упознала је у пекари жену која је обележена двоструким избеглиштвом – прво из родне Далмације (Кистања), тј. Хрватске, а потом и из Јужне (албанске) Митровице), заправо на крајњој тачки егзистенције нације. На тргу који носи име Браће Милић (тројица браће убијених од Шиптара), као и покрај самог моста на Ибру, уздиже се споменик са Белим анђелом на врху, и на све четири стране уклессаним именима свих изгинулих војника и цивила у бомбардовању 1999. године. Као што се не заборавља, тј. први пут негује и српска прошлост на овом тлу, па је у центру града подигнут и споменик руском конзулу Григорију С. Шчербину, убијеном од Арнаута 1903. године. И што сте ближе „граници“, привредне грађевине, приватне куће су све смелије и веће. Срби овог дела Косова су енергични у томе да је ово њихова земља и да ће на њој остати. Уз пут наилазите на билборде који позивају на обнову манастира Бањска. Ни такозвана „граница“ не личи на то – нема ни рампе, а није било ни прегледа. Улазимо у Србију са сазнањем, да је помоћ овом делу земље потребно удестостручити, уз мудро вођење националне политике, овом народу помоћи, а саме становнике Србије, нарочито Београда, све мање заинтересоване и за себе, а камоли за тамо неко Косово, приближити стварности живота тамо, али и сопственом народу и значају одржавања граница сопствене земље (по угледу на Грчку), јер у једној врсти опасне летаргије (или је то неко већ „припремио терен“?), многи су већ дигли руке од Косова, спремни да га дају, са импутираном мишљу да је то „већ готово“ итд. (и наше помињање скупа и одлазак тамо многи су дочекали чудним питањем: -Шта ћеш тамо? – Па како, зар то није….?). И управо, овакви, директни сусрети са стварним животом „на терену“, дају одговоре на многа питања. (Мада је илустративно, и симптоматично, да након толиког гостопримства код наших људи на Косову и Метохији, на раскрсници код Мрчајеваца доживите, поред неколико бивших министара и академика, да вас не послуже најобичнијом кафом и напитком дуже од пола сата, односно никад, изговарајући се да служе само роштиљ! Ето, то је стварност Србије). Управо, у овом контексту, треба нагласити и изразито слабу медијску покривеност у штампи у Србији о одржавању овог великог скупа, који је, сем једног кратког ТВ извештаја у Дневнику и нотице у „Вечерњим новостима“, остао ван пажње главних медија (попут „Политике“ и НИН-а), као и бројних других гласила, спремних да данима распредају о политичким и партијским зађевицама, међукриминалним обрачунима и другим спектакуларним негативним импликацијама у нашем друштву и у свету. И то је доказ колико је наука (не)присутна, (не)моћна и (не)важна нашим владајућим номенклатурама и уредништвима, који суштински највише имају утицаја на јавно мњење.
Међународни конгрес у Косовској Митровици, понудио је неке од одговора на горућа питања, а чини се да је највећи, морални капитал овог скупа, био управо у томе сазнању: да су границе Србије управо на мосту у Косовској Митровици, и тамо где је Грачаница, Пећка Патријаршија и Дечани. Од тога не треба, ни за милиметар, одступити.
17. октобар 2009.
Нема коментара:
Постави коментар