Давид Албахари
РЕКЕ емиграната пролазе кроз Београд, а моја породица и ја се враћамо овамо. Враћају се и наши пријатељи, неке друге породице... Овде имамо нешто што туђина не може да пружи. Нови емигранти ће то тек да спознају.
Овим je речима наш писац Давид Албахари је, у разговору за "Новости", још једном потврдио да је природно место рада писца тамо где осећа живот свим чулима, а то је средина његовог одрастања. Боравак и писање у туђини узимају писцу живост и животност. Продубљује се разлика између сећања и стварности, прошлости и садашњости. Као што из укупног стваралаштва бирају изабрана дела, за креативност је потребно изабрано окружење. Албахари је стварао и у Србији и у Канади, где је живео од деведесетих, а његова изабрана дела недавно је објавила "Чаробна књига".
- Када сам видео да су моја изабрана дела стала у шест књига, упитао сам се: Зар само толико? То је велики део онога што сам написао, а мали у односу на сабрана дела Достојевског - каже Албахари. - Помислио сам да има писаца који су написали мање од мене и да сам, можда, неким малим тренутком среће обележио нечији дан или нечије вече. Можда ће неко после сто година ископати моје књиге и рећи: "Ово је велики писац". Мада нисам остао непримећен.
Када упоредимо наслове ваше прве књиге "Породично време" и најновијег романа "Животињско царство" као да се за четири деценије, колико их дели, штошта променило?
- Ако судимо по насловима, чини се да је велики свемир између ових књига. Многе породице, међутим, и онда и сада више подсећају на животињско царство него на миран живот
