СРОДНЕ ВЕСТИ

ПОСЛЕ “Великог рата” и великог успеха овог романа (награде “Меша Селимовић”, Нинова и Народне библиотеке за најчитанији роман), Александар Гаталица се упустио у сасвим другачије приповедачке воде и тематику. Романом “Соната за лошег човека”, који му је “Вулкан” објавио за протекли Сајам књига, ухватио се укоштац са најближом савременошћу и дочарао српске деведесете године 20. века и њихове последице. 
- После велике књиге писац се емотивно толико испразни да има две могућности: да на седам до десет година не пише ништа, или да уђе у сасвим друкчије окружење, тематику, стил и облик књижевног наратива. Овај други начин помагао ми је да останем у послу и раније, рецимо кад сам завршио писање књиге “Век”. Неки писци одлуче се за другу варијанту, а то је да задуго “значајно зађуте”. То доприноси мистификацији која није неважна у овом послу, али мислим да је уметност врста спорта. Морате стално бити у тренажном процесу, или како је то академик Симовић назвао у непрестаној концентрацији - каже, за “Новости” Гаталица.
* Зашто деведесете?
- Живео сам у тим годинама, патио у њима, и даље мислим да су ми пресуда, па је било ред да им се и ја обратим. Има ту и трагова нумерологије. Прва књига након моје најзначајније књиге из младости “Век” била је о деведесетим. То је роман “Крај”, штампан је у Бањалуци, па није ни довољно примећен код нас. Због тога сам после моје најзначајније књиге из, да кажем зрелог периода, “Велики рат”, решио да се у “Сонати за лошег човека” поново окренем деведесетим годинама
, можда и последњи пут.
* Како је до сада тај период улазио у књижевност?
- Упркос бројним књигама, ми још немамо важно дело на ове теме, па ми је то био изазов. Зашто кажем важно дело? Деведесете су као тема добар лакмус-папир за присуство онога што зовем “непрерађеним књижевним поступцима”. То је нискомиметични поглед на књижевност, то јест пука преслика стварности. Својим оријашким исцрпљивањем историје, деведесете су идеалне за прављење просте дневничке, личне, генерацијске, или хроничарске књижевности, а ти поступци су ми страни. Хтео сам да видим како ће деведесете ући у прави роман и ту савити главу пред законитостима књижевности и да знате, цела ствар је на крају успела.
КЊИЖЕВНА ПРОСТИТУЦИЈАРоман “Велики рат” је номинован за велику међународну књижевну награду “IMPAC Dablin”. Чиме је освојио стране читаоце и критичаре?
- Мислим једино емоцијама, испричаним причама и пре свега нуђењем тог другог света у који може да се склони. Није то нимало једноставно препоручити, ни продати. Кад пишете кримић, рекламирате напетост приче; кад пишете политичко скандалозни роман, одмах се препознају две речи “угрожени писац”. Кад нудите књижевност која неће да буде оваква проститутка, шта да напишете: читајте, ово је добар роман. То читаоци на крају морају да препознају сами, а то је процес који траје.
* Ко је господин Петровић, стожерни лик овог романа, кога на почетку називате “неморалним човеком”?
- Било ми је узбудљиво да један карактер до те мере осмислим као човека-епоху. Кад сам о њему писао, личио ми је на Далијеву слику “Антропоморфни сто”. Сећате се испружене фигуре из које се отварају загонетне фиоке. Господин Петровић се, према романескном казивању, вратио из иностранства и постао салонски комуниста. Остао је и после социјалиста и током деведесетих део целог смутног идејног галиматијаса. Након тога су прошле деведесете, а он је напорно, до тренутка данашњег у роману, настојао да сложи слојеве противречне личности, али узалуд: како помирити чињеницу да је неко и левичар и десничар, и популиста и елитиста, а уз то још и заљубљен...
* Које замке леже у стварању потпуно негативног лика у литератури?
- Искусан писац мора да их буде свестан од прве странице. Етика је старија сестра естетике, па иако млађа сестра естетика има прву и последњу реч у уметности, ипак не сме чак ни уметност да буде неморална. Но, од испитивања дисонантности у музици, преко естетике ружног у сликарству, до читаве галерије негативних ликова у књижевности, то приближавање уметности негативном остаје отворено. Како оправдати господина Петровића? Тај одговор не нудим. Приказао сам га у свој његовој огољености, а онда га пустио да се невино заљуби и почне да пати као сваки човек који воли само једно биће. Ово је место које увек чекам у својој књижевности. Подсетићу да сам лик заљубљеног негативца описао још у “Мимикријама”. То је био Конрад Абендрот, нациста заљубљен у јеврејску музичарку.
* У овом свету, каже ваш јунак, нико није чист и нема праведника, а само лудаци и животне будале мирно спавају. Да ли је одсуство морала оно што карактерише наше време?
- То је непреболна рана које нисам могао да будем несвестан. Кад сте мали, уче вас да правда увек побеђује. Кад кренете у школу, подучавају вас да се само праведни рад исплати; кад се запослите, желите да верујете да ћете напредовати према свом школовању и способностима. А кад се све то изјалови, онда се за неку етичку грану треба ухватити, али ње нигде нема. Тај ужас живљења у неморалном свету писац мора да опази и својим читаоцима да бар једно олакшање у виду доброг романа који ће их натерати да размисле и ипак се окрену оном једином што остаје морално: а то је правда у нама самима.
ИМАМО ЧИТАОЦЕУспева ли квалитетна књижевност да буде видљива, и може ли да буде ослонац данашњем човеку, коме је “читав живот отужна проза”?
- После “Великог рата” који је прочитало сто хиљада људи, тврдим да читаоци постоје и да добра књижевност налази пут до њиховог времена и њихових осећања. Имамо дивне читаоце који знају шта је литература и неће да она буде бљутава преслика стварности, већ желе да их поведе на једно узбудљиво путовање у један бољи свет.
* Читамо и о политици и политичарима, моћи једне партије, контроли медија, прљавој и крвавој прошлости, Косову... У таквом колу вртимо се већ деценијама?
- Не смем да кажем да сам очајан због својих читалаца који гледају у мене и читају моје књиге. Ми смо просто земља која нема времена. Парадоксално, нисмо закаснили са устанком против Турака, али онда смо почели трагично да заостајемо. Прекасно смо, након 1903, одлучили да постанемо регионална сила и платили драконску цену за то; прекасно смо 1912. учврстили победнички дух наше војске, после срамотних пораза крајем 19. века, трагично касно смо се ујединили са Хрватима и Словенцима тек 1918; заиста прекасно почели да ценимо демократију после 1971. године; трагично погрешно нисмо схватили да су се 1991. издавале “демократске легитимације” за нове народе и државе, те смо пљунули на све то - и тако све до данас. Кад неко хоће да навије наш сат, и наштелује га на европско рачунање времена, ми га убијемо... Ипак, рођени сам оптимиста. Можда још није касно да ухватимо неки ванредни воз.
* Како је српска култура прошла у тим последњим деценијама “разулареног двадесетог века”, и како пролази у “ништа мање изопаченом двадесет првом столећу”?
- Култура је била и остала третирана као пасторче. Заједно са образовањем који је њено тело, култура као удови тог образовања, једина може да нас укључи у тај “ванредни воз”. Налазим да нам је образовање тренутно катастрофално, али мислим да ситуација може да се промени буквално из корена кроз један генерацијски циклус од седамнаест година колико траје школовање од првог разреда основне школе до мастера. Да би се то десило мора да се врати поштовање, важност и материјални статус наставницима и професорима.