САНДАЛЕ / Бела Тукадруз

Велика магаза, седиште Документационог центра "Заветина", Мишљеновац  (2014)

Беле, пластичне, у старој - старој нахтказни.

Уз само две магнетофонске врпце (а где су остале,
јер је ту било још двадесетак, ко их  је здипио

Минулих година?).

Нечастиви?

Женске, наравно.

Кад су ми телефонирали,

Никад то нећу заборавити,

Улетео сам у први такси

И  рекао возачу да вози

До зграде у којој смо становали тада

(Средином осамдесетих минулог века)

Брзо смо стигли, пружио сам  таксисти новчаницу

И полетео иза зграде

И крај локве крви на бетону

Био је само пар сандала

И страва, мајко моја.

Слично осећање

Ме обузело

20.јуна ове године

Негде после шест предвече пред олују

На Првој хируршкој

Док сам држао у руци

Руку моје друге животне сапутнице

Осећајући како  је губим за сва времена.

Данас пада њен рођендан,

А кроз пет или десет година,

Кад будем држао  неки рам са сликама

Или док пијем кафу из шоље

Коју је Ш.  купила,

Спомињаће се чешће

„судбина, проклета“,

Не рођендан, не срећа

И  лепи дани, ни путовања

Јужном Србијом уздуж и попреко,

Само ћутање, грозно и неизрециво,

Као и ове сандале моје прве жене,

Које је у нахтказну склонила и чувала

Моја покојна мајка.

Као трули пањеви стоји заборав.

Удаљен сам од тог пара сандала

Скоро тридесет година!

Обе моје жене

Спојило је нешто тако различито а страшно.

Неописива стварност и  замореност.Болест.

Сви ми пружају руку и сви се смеше,

Мртве колеге у сновима,

Али не и преци и   потомци,

Чак не више ни она кафкијанска несрећа

Непрекидног започињања...

Чистећи прашину и паучину

По собама у којима нико не живи

Од мајчине смрти (четрнаест година скоро!)

Правим гомилу  коју ћу однети иза куће

Где палимо боклук, пластику и ситне

Ствари које су надживеле своје сопственике,

И запалити све то што се накупило,

Гледајући како пламен преображава

Материју у пепео.

Надајући се да ће исти пламен преображења

Временом  преобразити и моје биће...

    7. Јул  2016. У  Мишљеновцу (Звижд)