О Карађорђевићима
Речи оца и сина
Република, 01. 07. 1920.
После
повлачења кроз Албанију краљ Петар дао је интервју једном венизелистичком
новинару, који је једном атинском венизелистичком листу послужио за један
уводни чланак под насловом: "Филозоф - краљ". Интервју је имао сасвим
изванредних пасажа, мисли једне лепе филозофије, осећања једног оплемењеног
искуства, речи једне непоколебљиве вере. Тај интервју је прошао незапажен, рђаво
репродукован у нашој штампи и, најзад, сасвим незапамћен и заборављен. Ја,
републиканац, ваљда сам једини човек који га се сећа. А сетио сам га се због
речи краљ Петровог сина, изговорених у свечаној владарској посети у Загребу
ових дана, о којима сва наша штампа пуни своје ступце похвалама. Речи краља
Петра биле су врло мудре али су прошле непримећене, и ево су за једва четири
године сасвим заборављене. Речи његовог сина су много мање мудре а много више
примећене.[1]
Па
ипак и оне ће бити заборављене за мање месеци него што је година требало да се
забораве речи краља Оца. Јер су речи сина већ данас, већ у овом моменту када су
говорене биле мртве, рођене у прошлости и одмах утонуле у прошлост. Очеве речи
биле су садашњост, биле су реалност једном великом трагедијом уздигнута у сферу
идеја и идеала. Речи сина су прошлост, велика херојска прошлост у једној сасвим
нехеројској средини и моменту, спуштена на најстварнију баналност. Велика
трагедија даје и свом најбеднијем учеснику нешто од своје величине, као што
комедија даје и својим најозбиљнијим учесницима своју комичност. У великој
трагедији повлачења и мање озбиљне и мање крупне речи од краљ Петрових добијале
су значај величине, па је чак и по нека изрека Г. Н. Пашића личила на величину
ума, иако Г. Пашића, зацело, нико не може обедити том особином. Али да владари
говоре велике речи, данас, када је ћутати најпаметније што владар може уопште
учинити; и да се велика прошлост евоцира пред једним Матком Лагињом и
конзорцијом, то гони да се запитамо не би ли боље било да се и код нас почне
бар паметно ћутати, када изгледа да је са оним интервјуом краља Оца отпевана
лабудова песма владарске мудрости.
И
милост већ једном праху Томислава и Звонимира, и Твртка и Зрињског, и
Франкопана и Лазара, и свих давно у слави упокојених имена прошлости. Мир и
покој, слава и част костима и гробовима. Зар ћемо једнако од гробова и
прошлости живети, једнако се ваљда хранити костима наших прадедова? Ако ма коме
чини част да се осети окружен духовима Томислава и Звонимира, и Твртка и
Зрињског, и Франкопана и Лазара, ми не знамо да ли тим духовима чини част да у
својој средини гледе сличне параде као оне у Загребу. Јер су ти толики духови
прошлости стекли своју величину не полажући круне себи на главу, но полажући
најбољи од њих животе своје за добро свога народа. А много је било оних који су
полагали себи круне на главу, па нису остали велики у славу свога потомства, но
су остали велики они који су полагали своје животе.
Јер
величину не даје ни круна ни личност, но служба народу. Кнез Лазар је несумњиво
био врло слаб владар, па је својом службом народу направљен највећим владаром
наше прошлости. И Зрињски и Франкопан нису били ни мало идеални витези, па су
својом службом народу постали идеали витештва. И други исто тако. Јер су долазили
непознати Милоши Кобиловићи и безимене Косовке девојке, и безимене Мајке
Југовића које су давале величину слабачким Лазарима. Зацело бескрајно више него
Лазарева сумњива и недокументована веза са славном лозом Немањића, и његова
женидба са унуком цара Душана. Величину дају они безимени савременици који се
тако лако са висине суверенства превиде, а не дају је ма како велика имена
прошлости. Али ако не знамо и не видимо, и не осећамо и не служимо оном
великом, непознатом, безименом духу садашњости, и оном још већем и непознатијем
и безименијем духу будућности - онда, онда, у најмању руку можемо бар мудро
ћутати.
Наш
велики Његош поклонио се праху косовских јунака, али је своју велику песму
испевао своме Мандушићу и Вуку Мићуновићу, и читавој маси хероја који би без
њега остали безимени. А данас је скоро обичај да се таквим херојима одузме
слава, и да им се гробови покрију тамом, а Матку Лагињи даје се част да улази у
галерију великих историјских личности. Оставимо већ покојницима да нађу једном
мира у своме праху. И погледајмо како је сва земља око нас засејана новим
садовима хероја, и како су сви видици пуни новим светлостима.
Мало више скромности
Република, 18. 09. 1920.
После
парадног дочека Регента у Загребу, од кога је монархистичка штампа направила догађај
и видела у њему антицитирано, унапред пало решење Конституанте у корист
монархијског облика владавине - дошли су крвави догађаји у Хрватској, које је
монархијска штампа скоро прећутала. Неколико стотина жртава - шта то чини за
Југославију, зар не? А сељаци који су се дигли на оружје и на буну, и који су
крвљу устали да протестују против режима који влада у Југославији - ко ће њих
узимати у обзир? Ако су они незадовољни, има ко је задовољан у овој земљи.
Задовољан је, пре свега, њен Регент и сви његови министри великодостојници.
Незадовољство маса не допире до њих, и ако би допрло оно се брзо објасни као
незадовољство неких усијаних глава, као дело малог броја агитатора и вечитих
незадовољника. И господа неће ваљда због тога кварити своје задовољство?
Напротив,
они су срећни и задовољни, и иду на нове параде. После Загреба - долази
Сарајево. И ту је већ све унапред спремљено за сјајан, величанствен дочек. Зашто
су власти него зато да све унапред предвиде и спреме? Додуше, спољашња политика
наша ништа унапред не предвиђа, али зато унутрашња политика, благодарећи
далековидом оку г. Драшковића, све унапред види, па зна, на пр., и то колико ће
хиљада сељака учествовати на бакљади у Сарајеву. Срећна је земља у којој се све
овако далеко и тачно предвиђа, и у којој министар полиције има овакво око као
г. Драшковић. Срећна је и весела она, и може слободно ићи из параде у параду, и
приређивати једнако свечане доказе. Најпре по историјским престоницама, па онда
и по мањим важнијим местима, зашто не?
Срећна
је и весела била ова земља, исто овако, и пре 29. маја 1903. г. И онда је
Александар I ишао из параде у параде, обилазио градове своје срећне
земље, и свуда су му приређивани свечани парадни дочеци; и министар полиције
знао је унапред колико ће људи учествовати на бакљади, ко ће учествовати на
банкету, и све, све друго, до најмањих ситница се унапред знало. И све те
велике параде показивале су да је свет срећан и задовољан, и да је
незадовољство постојало само у малом броју незадовољних усијаних глава. Али се десило
да је тај мали број усијаних незадовољних глава у крви срушио режим среће и
задовољства и парада; и онда се, на очиглед целом свету, показало колико је
режим труо, и колико се испод сјаја парада и званичног задовољства скривало зла
и несреће. И видело се да су имали право они који су, још испод све параде и
званичног сјаја, осећали смрад трулежи, и видели гад покривен празном спољашњом
лепотом.
И
десило се и то, да је тај мали број незадовољних усијаних глава, силом
диктатуре, натурио своју вољу целој земљи и наметнуо јој владавину коју је он
хтео. А сада се господа на влади згражавају на диктатуру, а не сећају се да сву
власт коју су добили и коју имају, имају да благодаре диктатури! Или је то само
страх савести оних који су од мача и силе постали, и од мача и силе боје се да
не погину, како се у великој мудрости историје каже?
Ми
не волимо никакву диктатуру, али би добро било да се властодршци не заносе
сувише и не обмањују себе парадама и свечаним дочецима. И добро би било да буду
мало скромнији у приређивању парада. Данас то не раде ни велике државе, ни
велики владари - па не морамо баш радити ни ми. И добро је да се владајући не
намећу сувише својом личношћу свету, добро је да се задовоље на свој ужи круг,
на што ужи круг.
Када
је она мала група незадовољних усијаних глава рушила прошли режим, био је у
свету мир, и свуда у Европи владали су краљеви и цареви, са режимима прилично
сличним нашем. Па ипак су незадовољни успели и имали право. Данас је свуда у
свету други дух, врло, врло неповољан за владаре и владарске режиме. Па незадовољници, ма
колико мали и незнатни по броју, могу тим лакше успети и имати право. Добро је
да властодршци то имају на уму. И нека се не обмањују парадама, нарочито кад
параде дођу после једне крваво угушене буне.
Александар
I зло је прошао, иако је време било повољно за њ.
Александар II има против себе и звезде, јер астролози кажу да су други
фатални: Николај II, Виљем II, и сви други у
историји.
Мало
више скромности. И мало више обзира према времену и према вечитим звездама.
Република, 21. 08. 1921.
Случај пок. краља Петра више но
ишта друго показује колико се монархијски облик владавине, овамо код нас, не
слаже и не може да сложи са принципима демократије. Треба читати ових дана
владине новине, моћи у њима, кроз све похвале слободоумља пок. краља, наићи на
све цитате његових слободоумних мисли па осетити сву трагичну иронију и
контрадикцију у којој све то стоји према нашој данашњој стварности.
Принц-републиканац,
црвени принц, члан циришког социјалистичког клуба, друг Кауцког, познаник
Бакунина и Светозара Марковића, преводилац Маркса и Милове чувене књиге "О
слободи", којој пише одушевљен предговор са једном топлом химном и
апотеозом Слободи човека и народа! Све то читате у владиним листовима, па онда
изјаве и речи као ове: "Ја сам пријатељ неограничене слободе
мишљења", "Ја ни у каквим формама не одобравам насилна
средства", "Ја нећу примити круну ако макар један једини глас буде
против мене!".
Свака
од тих реченица и изјава пок. краља - зар није свака од њих најтежа осуда свега
што се данас код нас ради и дешава? Не само да нема неограничене слободе
мишљења него нема уопште никакве слободе мишљења. Штампа је толико спутана, да
ми, као једини опозициони лист, грцамо стегнути за гушу од полиције. Насилна
средства која је осуђивао пок. краљ, не само да се не ускраћују него се врши,
под надзором власти, читава организација њихова. Последњу од наведених изјава
пок. краља не треба ни коментарисати, нити се то у овим садашњим приликама може
и сме чинити.
При томе,
сетите се да се под владавином краља са таквим идејама, са таквом несумњивом
слободоумном прошлошћу, десило убиство два Новаковића у београдској полицији и
срамни солунски процес; сетите се да се, и ако не више са његовим знањем и
одобрењем али, ипак, у име његово, доносиле уредбе и закони који су ову земљу,
коју је он негда мислио да ће уредити по узору Швајцарске и Француске, начинили
најреакционарнијом у Европи! И, шта морате закључити? Једино то да никакво
слободоумље не помаже, и не заштићује. Да се монархистички режим код нас не
може да помири и не може да доведе ни у какву хармонију са демократизмом. Кад
један принц-републиканац и социјалиста није могао то учинити, шта би било од
државе под владом неког другог на његовом месту који не би имао његову
прошлост, његову републиканску младост, него би био деспотски расположен,
неслободоуман, осветљив и крвожедан?
Све
је то за нас од почетка јасно. Хвале и поштовање које указујемо умрлом краљу
сведоче да ми нисмо против личности него против режима. Ми одвише добро знамо
да ни најбоља личност не може победити и одбранити земљу од зла кога неминовно
рђави режим собом носи, трујући цео наш живот. Има наивних људи међу нашим
политичарима који мисле о могућности да се код нас створи уставна парламентарна
монархија по енглеском узору. Најтежа заблуда! Ево се, за непун месец дана од
доношења Устава, показала сва илузорност таквог покушаја. Прво, што се у
примени Устава морало код нас учинити било је његово гажење, као што смо у
прошлим бројевима еклатантно доказали; и то гажење неких од његових
најосновнијих одредаба! А о нашем парламентаризму - вреди ли уопште о њему
говорити? За неколико деценија парламентарне владавине ми смо сада сретно више
назад него што смо били, можда, у самом почетку њеном. Место унапред, ми
еволуирамо уназад! Гажењем Устава и дискредитовањем парламента не спроводи се
уставност ни парламентарност.
Једну
ствар бисмо овом приликом ипак хтели рећи. На чему је стекао своју легендарну
популарност пок. краљ, ако не на свом слободоумљу, на свом раду на ослобођењу
народа, на свом демократизму? Ово би добро било да запамте они који, користећи
се његовом популарношћу, мисле да су прве дужности државника: да стегну слободу
мишљења, за коју је он негда тражио савршену неограниченост! За неколико месеци
стегнуте слободе мишљења, ми имамо данас овако скандалозну журналистику у сред
престонице, да горе, неслободније, неморалније, подлије, проституисаније
журналистике нема нигде у свету. Контрола полиције угушила је не само слободу
него и морал јавног мишљења, онако исто као што је камарилска контрола
парламента угушила слободу и морал народног представништва.
Или
се од реакционарних кругова данашњих не може очекивати ништа друго него да
наставе демантовати слободоумна начела пок. краља, за којим сад пред светом
лију лажне крокодилске сузе? Јер у томе и јесте трагика монархијског режима код
нас: да он и када хоће да буде слободоуман не може да буде! А он то обично и
неће!
[1] О Регентовој посети Загребу Стефановић пише и у тескту "Путем
срозавања" (Република, 06. 07. 1920., 1), у коме се запитао: "Зашто
је Богдан Медаковић поздравио Регента у име Хрватског сабора који не
постоји?".
[2] АСС.
= извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ (1899-1943). - Приредио / Предраг
Пузић. - Артпринт, нови Сад, 2006, стр. 165- 169
